JOVANA SIMIĆ: DIGITALNA HIPOHONDRIJA Da li su društvene mreže postale prečica za samodijagnozu?

Jovana Simić/Privatna arhiva

Psihološki problemi poput ADHD-a (hiperkinetičkog poremećaja), problema sa pažnjom, poremećaja
ličnosti (posebno narcisoidnog), anksioznosti i depresije nepresušni su izvori inspiracije na TikToku i
Instagramu. Neko deli svoja iskustva, a neko zanimljivosti i činjenice o ovim poremećajima. Problem
nastaje kada informisanje preraste u samodijagnostikovanje – kada neko, nakon nekoliko odgledanih
videa, zaključi da ima određeni poremećaj.

Naravno, veštačka inteligencija i Google su dežurni dijagnostičari od kojih tražimo odgovore. No, baš kao
što nas pretraga obične glavobolje često dovede do straha od tumora, tako i u psihologiji retko tražimo utehu – češće tragamo za potvrdom da nešto ozbiljno nije u redu. Nekoliko simptoma pročitanih na internetu lako postaju dokaz, a algoritam nas zatvara u balon sličnog sadržaja koji potvrđuje naš strah i stvara nam iluziju da su neki poremećaji daleko učestaliji nego što zapravo jesu.

Shutterstock

Jeste li primetili da se sve češće koristi izraz „depresivan/na sam“ umesto „tužan/na sam“, „anksiozan/na sam“ umesto „zabrinut/a sam“? Jezik nam je postao sterilan. Izgubili smo pravo na običnu, ljudsku tugu – ona je sada ,,depresivna epizoda”.

Oduzeli smo sebi pravo na tremu ili brigu – to je sada ,,anksioznost”. Kao da više nemamo dozvolu da
budemo samo neraspoloženi ili umorni, ako to nismo prethodno upakovali u šifru iz međunarodne
klasifikacije bolesti.

I budimo iskreni – dijagnoza je nekada privlačan alibi. U svetu koji od nas stalno traži maksimum, lakše je prihvatiti medicinsko objašnjenje nego se suočiti sa osećajem da jednostavno nismo dovoljno disciplinovani ili motivisani. Samodijagnoza postaje utočište, ona nam nudi okvir u kojem naši unutrašnji otpori i umor dobijaju ime, ali nas istovremeno može nenamerno udaljiti od preuzimanja odgovornosti za sopstvene promene.

Shutterstock

Ko nije upao u vrtlog neprijatnih misli, pomislio na nešto ružno, ili proveo dan u krevetu bežeći od obaveza?

Poenta ovih pitanja nije da prozivam ni vas ni sebe, već da podsetim da su ove pojave, koje se lako prepoznaju i u simptomima psihičkih poremećaja, istovremeno i deo normalnog ljudskog iskustva. Umor,
preopterećenost, emocionalna iscrpljenost ili prolazak kroz težak period života ne znače automatski da postoji poremećaj.

Upravo zato, kada se postavlja dijagnoza, neophodno je proći kroz detaljnu proceduru koju sprovode
psihijatri i psiholozi. Potrebno je ispuniti određeni broj dijagnostičkih kriterijuma, uz trajanje, intenzitet i uticaj simptoma na svakodnevno funkcionisanje, da bi se uopšte moglo govoriti o
poremećaju.

Mentalno zdravlje nije proizvod sa police self-help industrije, niti se ljudska duša može pročitati kroz blesak ekrana od trideset sekundi. Algoritmi nas ne poznaju – oni nas samo zadržavaju. Dok nam prodaju privid prepoznavanja, oni zapravo maskiraju istinu: da put do istinskog isceljenja ne prolazi kroz kratke video-snimke, već kroz dubok i često tihi rad na sebi koji nijedan filter ne može da zabeleži.

Na kraju krajeva, treba imati u vidu da pričanje o ovakvim temama danas više nego ikada donosi preglede,
pažnju i publiku. Između iskrene edukacije i površnog etiketiranja granica je tanka – a upravo tu nastaje problem. Opasnost samodijagnoze nije samo u pogrešnoj etiketi, već u odlaganju stvarne pomoći. Pogrešno tumačenje simptoma produžava patnju, dok prava pomoć ostaje iza zatvorenih vrata ordinacije u koju nismo ušli jer smo poverovali videu od 30 sekundi.

Društvene mreže mogu biti dobar početak informisanja, ali nikada ne smeju biti mesto postavljanja
dijagnoze. One mogu otvoriti pitanje, ali ne mogu dati odgovor. Ponekad nam nije potrebna nova dijagnoza, već više iskrenosti prema sebi – i hrabrost da pomoć potražimo na pravom mestu.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)