JOVANA SIMIĆ: LJUBAV NA STROGOM POSTU Zašto su nam mrvice pažnje tako ukusne?

Ovu kolumnu započeli smo partnerskim odnosima i uticajem društvenih mreža na našu usamljenost. To je bezgranična priča u kojoj se prepoznaje većina ljudi, jer je čovekova osnovna potreba da voli i bude voljen – ta potreba nas nekada u potpunosti razoruža.

Glad za ljubavlju može omekšati i najtvrđi karakter, a nejasna dinamika odnosa poljuljati i najsigurniju osobu. Često govorimo: On/ona je dobra osoba. Stalo mu/joj je do mene, ali istina je da nas nekada ne umaraju ljudi, već odnos sa njima. Rastrzani smo između onoga što osećamo i onoga što znamo, između onoga što dobijamo i onoga što verujemo da je moguće.

U ljubavi smo otvoreni i ranjivi, a dete u nama često gladno bliskosti. Sa nedoslednim partnerom, od punog stola odričemo se svega dok ne ostane samo hleb. Naša ljubav je u strogom postu. Odričemo se jednog po jednog, dok očajnički ne krenemo da jurimo mrvice po stolu i jedemo ih zatvorenih očiju. Odjednom nam je ono što inače posle ručka sklopimo u stoljnjak i istresemo postalo iznenadno ukusno.

Jovana Simić/Privatna arhiva

Kako dolazimo do ovoga?

Naš mozak voli stimulaciju – za to je zadužen dopamin, koji nas ,,vozi” ne samo dok uživamo u nagradi, već i dok je iščekujemo. Upravo tu dinamiku objasnio je psiholog B.F. Skiner kroz svoje eksperimente koji su, ironično, od pacova napravili zavisnike, a nama pomogli da razumemo toksične odnose.

Skiner je primetio nešto paradoksalno: kada bi životinje dobijale nagradu svaki put kada pritisnu polugu, one bi se brzo zasitile i smirile. To je slika zdravog odnosa – znamo na čemu smo, sigurni smo, a partner je dosledan. Međutim, prava opsesija nastaje kada je nagrada nasumična. Kada je Skiner počeo da nagrađuje miševe nedosledno, oni su počeli očajnički da pritiskaju polugu. Taj mehanizam se zove povremeno potkrepljenje i on je ,,krivac” što se kockari ne miču od aparata, a mi od telefona čekajući poruku. Mozak se nada da će baš sledeći klik, sledeća poruka ili sledeći poziv biti taj čuveni džekpot. Upravo taj nevidljivi mehanizam nas drži u toplo-hladnim igrama: partner nam ne daje dovoljno da nas nahrani, ali nam baca taman toliko mrvica da nas drži u stanju stalne, gladne pripravnosti. Stoga se u nama budi nada da će možda baciti neku veću mrvicu, pa parče, pa ceo hleb. Analiziramo, isprobavamo razne tehnike, a ni ne znamo da možda naša osoba ima samo džep pun mrvica.

Ljudska priroda teško podnosi neizvesnost. Kada se suočimo sa nepredvidivošću, mozak pokušava da povrati osećaj kontrole, makar i kroz iluziju razumevanja. Tako upadamo u zamku beskrajnog analiziranja tuđih postupaka, tumačeći svaku zapetu u poruci ili svaki minut čekanja kao šifru koju treba razbiti. Istina je često banalna: dok mi pišemo scenarije, osoba sa druge strane možda uopšte ne razmišlja o svojim postupcima, a kamoli o našim osećanjima.

Ipak, nekada su te igrice svesne. Neko nas drži na distanci jer su njegovi strahovi od bliskosti glasniji od želje za nama; neko nas čuva u rezervi jer mu naše prisustvo povtrđuje da mu se ne može odoleti i da mu je neko na dohvat ruke, a nekome je, jednostavno – dosadno. U svakom od tih scenarija, mi smo samo statisti u tuđoj unutrašnjoj drami, dok pokušavamo da budemo režiseri sopstvenog spasenja.

Jovana Simić/Privatna arhiva

Šta su mrvice?

Mrvice su sve ono što u nama probudi onaj poznat, a opet tako varljiv osećaj u grudima. To je onaj trenutak kada se nedosledna osoba ponovo uvuče u naš prostor, tek toliko da nas podseti da nas nije baš sasvim zaboravila. Poruka u gluvo doba noći, jedno ,,bezazleno” kako si? ili kafa na kojoj nas, samo nakratko, podseti koliko nam je bilo lepo dok je trpeza još bila puna.

Danas te mrvice imaju i svoj digitalni oblik, koji je još teže ignorisati. One su pregled Instagram priče u prvih pet minuta, usputni lajk ili odgovor na stori koji ne vodi nikuda. Ta osoba boravi u našem životu poput utvare – nije zaista prisutna, ali je dovoljno tu da nam ime na ekranu svaki put ubrza puls.

Tako ulazimo u začarani krug: tražimo još mrvica da bismo umirili glad, a svaka nova potvrda samo dodatno nagriza naše samopouzdanje. Nesvesno počinjemo da gradimo sliku o sebi na osnovu nečije mrvice pažnje, zaboravljajući da nismo mi postali manje vredni, već da je onaj preko puta nas prosto prestao da servira hranu.

Shutterstock

Šta raditi?

Niko vas ne osuđuje, niti je na nama da sudimo bilo kome. Niste ni glupi, ni slabi – vi ste samo ljudsko biće kojem je potrebna ljubav. Neko se veruje i u potencijal, u sve ono što ta osoba može postati. To je i plemenito, ali je važno da bar sebi priznate da ste gladni. Da vam ,,creva zavijaju” za pravom bliskošću dok stojite pored stola sa kojeg ste sklonili sve – i meso, i voće, i hleb – samo da biste jurili mrvice.

Kada neko vidi da su vam mrvice dovoljne, on gubi motivaciju da pripremi gozbu. I koliko god vi čeznuli za čokoladnom tortom, istina je surova: ne možete je pojesti kod nekoga ko ne ume da je napravi (ili bar nema volje da ode i kupi je – jer i to je trud). Možda je vreme da pogledate meni u nekom drugom restoranu; začudili biste se šta sve neka druga kuhinja može da ponudi.

Ljudska nezasitost, iako je nekada opasna, može biti i dar. Kada jednom okusite nešto zaista lepo, više se nećete zadovoljiti mrvicama. Dozvolite sebi taj ukus ili, ako treba, neko vreme pijte samo vodu – ali se nemojte zavaravati ostacima. Ostavite te mrvice u džepu osobe koja ih nudi.

Znamo da samoća danas nije laka, ali beskrajno analiziranje tuđih postupaka krade energiju koju možete uložiti u sebe. I ne, to ne mora biti pokretanje biznisa ili kupovina stanova – nekada je najveći uspeh samo odspavati na miru, bez telefona u rukama. Nemojte maltretirati sebe i ,,goniti se prutom”. Mnogo je hemije i hormona umešano u naše emocije. Nekada smo zaista samo laboratorijski pacovi u potrazi za dopaminom. Ali ne zaboravite: vredite samim tim što postojite. Ne zbog izgleda, uspeha ili broja pratilaca, već zbog te dragocene sposobnosti da osećate.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)