ŽIVOT NA KLACKALICI Ispovesti o borbi sa bipolarnim poremećajem

Bipolarni poremećaj često ostaje neprepoznat godinama, maskiran iza dijagnoza obične depresije ili bolesti zavisnosti. U emisiji "Žena za sva vremena" na televiziji K1, stručnjaci i pacijenti otvorili su važna pitanja o prirodi ovog stanja, fazama kroz koje prolaze oboleli i izazovima na putu do prave dijagnoze.

Reč stručnjaka: Šta je zapravo bipolarni poremećaj?

Psihijatar Aleksandra Damjanović i psiholog Nađa Tulić objasnile su medicinsku stranu ovog stanja, naglašavajući da ono prevazilazi obične promene raspoloženja. Aleksandra Damjanović, psihijatar:
“Bipolarni poremećaj je hronični poremećaj raspoloženja koji karakterišu dve ključne faze: manična i depresivna epizoda. Ovde ne dolazi samo do promene raspoloženja, već se menjaju i način mišljenja, nivo energije i celokupno ponašanje. Svi mi imamo ciklične promene raspoloženja, ali kod bipolarnog poremećaja one traju znatno duže i imaju mnogo intenzivniji oblik koji je uočljiv kako samoj osobi, tako i okolini.“

K1 televizija

Nađa Tulić, psiholog:

“Postoji mnogo pacijenata koji se dugo leče od depresije pre nego što se shvati da zapravo imaju bipolarni poremećaj. Dešava se da tek nakon deset godina nastupi prva manična epizoda, kada se zapravo postavlja prava dijagnoza. Karakteristično za ovaj poremećaj je da su promene vrlo brze. Kod klasične depresije čovek ne može da se probudi sutradan i odjednom se oseća super; to su postepene promene. Kod bipolarnog poremećaja, ti prelazi su nagli, nekada se dese čak i u toku jednog dana.“ - kazala je.

K1 televizija

Zamka "viška energije" i važnost sna

Psihijatar Aleksandra Damjanović posebno je upozorila na to da se u fazama povišenog raspoloženja fizičko zdravlje često potpuno zanemaruje, što može dovesti do ozbiljnog iscrpljivanja organizma.
“Jako je nezgodno postaviti dijagnozu jer ljudi u maničnim fazama, posebno kada uđu u "plus", zrače zaraznom energijom. Oni tada imaju neverovatnu snagu i deluju okolini kao da su u najboljoj formi. Međutim, tada se zapostavlja i psihičko i fizičko zdravlje. Karakterističan simptom je drastičan poremećaj ritma spavanja. San je ključan za stabilnost, a u maničnim fazama ljudi spavaju veoma malo ili nimalo, što dodatno produbljuje problem“, objasnila je dr Damjanović.

Lične priče: Život sa dijagnozom

Svoje bolno, ali inspirativno iskustvo podelili su Srdana Gavrilović i Ivan Kanapa, dvoje ljudi koji su godinama tražili odgovore na svoje stanje.

Srdana Gavrilović: “Mozak uporno pokušava da umre“

Srdana je dijagnozu dobila 2017. godine, nakon što se dugo lečila od alkoholizma, ne znajući da je zavisnost bila samo simptom ili okidač dubljeg problema.

“Sve je počelo 2014. godine kada sam krenula na lečenje od bolesti zavisnosti. Ležala sam u krevetu četiri i po meseca, a tadašnja dijagnoza bila je apstinencijalna depresija. Kasnije sam saznala da ona traje najduže tri nedelje, što znači da moj problem tada nije prepoznat na vreme. Lekari su objasnili da čak i alkohol može biti okidač, ali niko sa sigurnošću ne može da kaže šta je uzrok. Tri i po godine sam bila na lečenju u dnevnim bolnicama. Čim bi pokušali da mi smanje terapiju, moje raspoloženje bi se drastično menjalo. Kada su je potpuno ukinuli, upala sam prvo u hipomaničnu, zatim u maničnu fazu, a na kraju i u psihozu.“

K1 televizija

Opisujući depresivnu fazu, Srdana je upotrebila potresne reči:

“To je kao da živite u telu koje pokušava da preživi, dok mozak uporno pokušava da umre. Mučite se jer nemate volje ni energije. To nije tuga, već potpuni izostanak emocija, jedna velika praznina. Fizički se promenite toliko da ne možete da se prepoznate, oči vam postanu staklaste, poput zombija. Kod mene je svaka depresija trajala po pet meseci – bez ustajanja, uz gledanje u jednu tačku. Tuširala bih se samo ako me mama nagovori. To je bio moj život.“ - dodaje.

Ivan Kanapa: Olakšanje nakon saznanja istine

Ivanu je dijagnoza postavljena pre šest godina, a on ističe da je kod njega dominantnija manična faza.

“Ja sam tip kod kojeg je manija izraženija od depresije. Jaka manija kod mene prelazi u psihozu, dok su depresivne faze blaže. Do svoje 17. godine nisam bio svestan šta se dešava, tada sam iz manije upao u psihozu i iz tog perioda imam samo "fleševe". Tek sa 22 godine sam shvatio da imam bipolarni poremećaj i to saznanje mi je donelo olakšanje. Konačno sam mogao da objasnim svoje ponašanje iz detinjstva kojeg sam se sećao.“

“Hodate, a osećate kao da letite”: Opasna zavodljivost manije

Ivan Kanapa je detaljno opisao prelaz iz euforije u stanje potpune psihoze, naglašavajući da mozak može proizvesti neverovatna stanja čak i bez spoljnih supstanci.

Ivan Kanapa o usponu ka psihozi:

“Kod mene manija napreduje postepeno, sve dok ne preraste u psihozu. Prvi znak je gubitak sna – jednostavno prestanem da spavam i jedva čekam jutro. Budim se u pet sati i odmah krećem u dan, prepun života. U toj fazi vas svi vole, stalno ste u razgovoru sa ljudima, harizmatični ste. Međutim, kada nastupi prava psihoza, gubim se; onoga što sam tada radio, danas se uopšte ne sećam.“

O osećaju euforije i „letenja“:

“Dok sam bio u toj pozitivnoj maničnoj psihozi, moje rečenice su bile toliko brze da su ljudi mislili da sam potpuno izgubio razum. To je euforija koja često vodi i u neku vrstu religijskog zanosa. Meni i danas nije jasno kako ljudski mozak može, bez ikakvih supstanci koje bi udarile na neurosistem, da postigne takvo stanje blagostanja – da dok hodate, imate osećaj kao da letite. To je neverovatan intenzitet.“

Važnost terapije kao sidra:

“Jedan doktor me je vratio u život. Nakon perioda u kojem sam pio mnogo lekova, sada sam na apsolutnom minimumu terapije. Ipak, ona mora da postoji. Terapija je ključ stabilnosti i jedini način da se ovi ekstremi drže pod kontrolom.“

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)