JOVANA SIMIĆ: ANKSIOZNOST KAO ALARM ZA ISCRPLJENOST Zašto mozak vrišti kada telo stane?
Jovana Simić/Privatna arhiva
Ovo je scenario koji većina nas prepoznaje bez mnogo razmišljanja. Telefon je na punjaču, kuća spava, a vi ste sami u toj dugo čekanoj tišini. Trebalo bi da je to trenutak zasluženog mira, ali umesto olakšanja, u grudima se steže onaj podmukli, poznati čvor. Kao po nekom nepisanom pravilu, mozak počne da radi prekovremeno. Izvlači stare situacije, preispituje svaku rečenicu, svaku odluku. Ili odluta unapred, u scenarije koji se još nisu dogodili, ali već uspevaju da nas uznemire. Ni prošlost ni budućnost, a obe podjednako glasne.
Onda postavljamo pitanje: kako je moguće da je upravo ono za čim najviše žudimo – mir – postalo mesto na kojem nam je najteže da budemo?
Jovana Simić/Privatna arhiva
Mozak kao ,,zavisnik” od stresa
U savremenom svetu, naš organizam ne živi – on se neprestano adaptira. Sve ono što nas okružuje – od rokova na poslu i saobraćajnog kolapsa, do beskonačnog skrolovanja i neplaćenih računa – naša biologija prevodi jednom rečju: opasnost. Iako ne bežimo od sabljozubog tigra, naš autonomni nervni sistem ne vidi razliku između šefovog mejla i napada zveri.
Aktivira se simpatikus. Puls raste, disanje postaje brže, a nadbubrežne žlezde pumpaju koktel adrenalina i kortizola (poznat kao hormon stresa). Mi nismo na optimalnom nivou funkcionisanja – mi smo na maksimumu svojih snaga, zaglavljeni u večitom režimu „borba ili beg”. Mi ne živimo, mi preživljavamo, držeći prst na tasteru za alarm koji nikako da prestane da zvoni. Onda nastupa tišina.
Problem nastaje onog trenutka kada se spoljni stimulusi isključe. Kada alarm konačno utihne, naš organizam ostaje u stanju pripravnosti, poput vojnika koji čuva stražu u praznoj šumi. Nema prave pretnje, ali mozak, naviknut na stalni napon, ne ume da pritisne prekidač za gašenje. Za njega tišina nije mir – ona je opasan, prazan prostor koji mora biti popunjen. Ako mu ne damo metu spolja, on će je stvoriti unutra. U nedostatku novih informacija, on kopa po arhivi prošlosti izvlačeći kajanje ili projektuje budućnost kroz najgore scenarije. Tu na scenu stupa ona o kojoj svi pričamo, a retko je razumemo – anksioznost. Ona je zapravo eho tog neugašenog alarma, pokušaj mozga da nas „sačuva” od tišine koju više ne prepoznaje kao bezbedno mesto.
Anksioznost: Prijatelj koji viče jer ga niste čuli dok je šaputao
Anksioznost nam nije neprijatelj, iako se često percipira kao najgori izdajnik. Ona se manifestuje kao strepnja i rojevi misli koji nas ubeđuju da nešto duboko nije u redu: „Možda gubim razum” ili „Ovo će me razboleti”. Telesni simptomi samo podgrevaju tu vatru — lupanje srca u trenutku dok ležimo u tišini deluje potpuno nelogično i katastrofalno.
Šta ako na te simptome prestanemo da gledamo kao na kvar?
U ovoj zaglušujućoj tišini, anksioznost je zapravo naš najodaniji prijatelj. Ona je onaj poslednji sigurnosni mehanizam koji nas upozorava da smo predugo, možda i mesecima, držali prst na tasteru za preživljavanje. S obzirom na to da sami nismo umeli da kažemo „dosta”, naš organizam je morao da preuzme volan. On nam ne šalje simptome da bi nas kaznio, već da bi nas zaustavio.
Anksioznost u tišini nije najava katastrofe, već alarm za iscrpljenost. To je crvena lampica na instrument tabli koja ne govori da je motor eksplodirao, već da je rezervoar odavno prazan i da je vreme da konačno usporimo tempo. Vaše telo vas ne izdaje — ono vas moli za predah koji mu sami niste dopustili.
Vredite li samo kada ste produktivni?
Današnje društvo nas je uspešno dresiralo u duhu mantre da je „vreme novac”. U tom svetu, svaki minut posvećen odmoru, gledanju serije, ili gledanju u plafon tretira se kao gubitak. Onogtrenutka kada odlučimo da spustimo štit i prosto postojimo, javlja se griža savesti. Ona nas opominje da smo lenji, da kaskamo, da bismo mogli da radimo nešto „korisno”.
Hajde da budemo surovo iskreni: za koga je taj rad koristan? Za sistem i poslodavca – apsolutno. Za naše mentalno i fizičko zdravlje? Gotovo nikada. Ta griža savesti koju osećate dok pokušavate da zaspite nije vaš moralni kompas – to je internalizovani kapitalizam koji šapuće da vaša ljudskost zavisi isključivo od vašeg učinka.
Najveći strah modernog čoveka postao je onaj od „nedovoljnosti”. Verujemo da ako nismo uvek na vrhuncu zadatka, ako ne završimo sve obaveze pre roka, gubimo pravo na poštovanje – i tuđe i sopstveno. Zaboravljamo da je telo mudrije od ambicije. Kada mi odbijemo da stanemo, naše telo to učini umesto nas. Razbolimo se ne zato što smo slabi, već zato što je to jedini način da nas organizam spreči u nameri da se samouništimo. Bolest izazvana stresom je surov podsetnik da se sve što smo krvlju i znojem gradili može srušiti kao kula od karata preko noći, ostavljajući nas sa jedinim što zaista imamo – sobom. A to „sebe” je često toliko iscrpljeno da više ne prepoznaje sopstvenu vrednost.
Radio u glavi
Zamislite um kao radio koji je stalno upaljen u pozadini. Dok smo okupirani poslom, mi taj radio ne čujemo, ili bar ne obraćamo pažnju na njega. Ali kada se stimulusi ugase, ostaje samož frekvencija ,,praznog hoda”. Ako nemamo jasan cilj ili aktivnost na koju bismo se fokusirali, naš unutrašnji radio počinje da hvata smetnje. Te smetnje su anksiozne misli – statični elektricitet neobrađenih emocija koji postane nepodnošljivo glasan onog trenutka kada prestanemo da ga maskiramo aktivnošću.
Učenje dokolice: povratak sebi
Anksioznost, dakle, nije dokaz da ste „pokvareni”, već signal da vam je sistem opasno preopterećen. To je poziv da konačno prestanemo da ignorišemo sopstveno telo i naučimo da prepoznamo one suptilne, a potom i one vrišteće signale koji nam govore da je vreme za odmor od brzog života i svakodnevnog haosa.
Moramo ponovo otkriti tišinu. Ona nije samo prazan prostor između dve obaveze; ona je polje za kreativnost i jedino mesto na kojem je susret sa sobom uopšte moguć. Ali, ne zavaravajte se — dokolica je veština koja se vežba, baš kao i mišići u teretani. U početku će biti neprijatno, možda i nepodnošljivo, jer nismo navikli na sopstveni eho. Ipak, to je jedini put ka istinskom miru.
Sledeći put kada ostanete sami u mraku i osetite onaj poznati čvor, pokušajte da promenite perspektivu. Možda vaš mozak ne „vrišti” da bi vas uplašio, već da bi vas naterao da ga, nakon svih onih godina ignorisanja, konačno istinski saslušate.
BONUS VIDEO:
Imate komentar?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavi komentar