MAJI SUDŽUM JE NA PILATESU PUKLA ANEURIZMA: „Sinovljev crtež me je držao dok sam čekala da prođu kritični dani“

Jedno uobičajeno jutro i odlazak na pilates za Maju Sudžum su se pretvorili u borbu za život. U emisiji „Žena za sva vremena“ na televiziji K1 ispričala je kako je preživela pucanje aneurizme, šta joj je pomoglo tokom bolničkog lečenja i zbog čega smatra da je psihološka podrška nakon moždanog udara jednako važna kao fizički oporavak.

Pre tog dana, prema njenim rečima, nije imala glavobolje niti druge simptome koji bi je naveli da posumnja na aneurizmu.

„Vodim uredan život. Hranim se kako treba, trudim se da treniram, idem na posao, imam obaveze oko dece. Pre toga nisam imala nikakve simptome koje obično povezuju sa aneurizmom, tipa glavobolje“, rekla je Maja.

Tog jutra otišla je na pilates, na trening koji nije doživljavala kao naročito naporan.

„Bila sam na reformeru, okrenula sam se nešto da kažem drugarici i to je bio jedan moment“, ispričala je.

Iznenadan bol i osećaj da nešto ozbiljno nije u redu

Bol koji je usledio opisala je kao stezanje obruča oko glave.

„Kao da mi je neko stavio kacigu, kao obruč na glavu i kao da steže šraf“, rekla je.

Odmah je sela i izgovorila da nešto nije u redu. Ubrzo je počela da povraća, a zatim su se pojavile tegobe sa rukama.

Trenerka je pozvala hitnu pomoć. Maja je navela da, prema njenom iskustvu, ozbiljnost stanja tada nije bila prepoznata.

„Dali su mi injekciju za smirenje i rekli da idem kući, da odmorim, da imam panični napad i da spavam“, ispričala je.

Ipak, bila je uverena da ne sme da ode kući bez daljeg pregleda. Pozvala je supruga, koji ju je odvezao u Urgentni centar.

„Znala sam da nešto nije u redu. Sećam se da sam i u kolima njemu govorila koga sve da nazove da mi pomogne“, rekla je.

Po dolasku je urađen CT i utvrđeno je da je aneurizma pukla.

„Ja imam zakazano putovanje“

Maja je ispričala da u prvom trenutku nije mogla da razume ozbiljnost onoga što joj lekari saopštavaju. Dok su govorili da mora da ostane u bolnici i sačeka operaciju, ona je razmišljala o ranije zakazanim obavezama.

„Okrenula sam se prema suprugu i rekla: ‘Ja imam zakazano putovanje i edukaciju iz masaže.’ To su trenuci kada mozak uopšte ne može da obradi u kom ste stanju, jer je previše informacija“, rekla je.

Tokom čekanja operacije pokušavala je da sebi postavi jednostavan cilj — da bude mirna i poslušna.

„Zadala sam sebi zadatak da treba da preživim operaciju. Kako ću zaslužiti da preživim? Tako što ću za vreme čekanja trenirati svoju najveću manu, a to je nestrpljivost. Da se ne pomeram, da ne okrećem glavu, da budem poslušna“, ispričala je.

Operacija je obavljena, ali za Maju tu nije bio kraj borbe. Usledili su dani koje je opisala kao naročito kritične.

Crtež koji je postao obećanje da će se vratiti kući

Tokom boravka u bolnici najveću snagu davao joj je crtež sina. Na papiru je nacrtao kuću i napisao „mama“, uz precrtanu strelicu nagore i zaokruženu strelicu prema kući.

„Ja sam držala taj list celu subotu i nedelju i čekala da to prođe. Mene je samo to držalo“, rekla je.

Dete, kako je objasnila, nije znalo sve detalje njenog stanja, ali je njegova poruka za nju imala snažno značenje — da se vrati porodici.

Nakon 12 dana izašla je iz bolnice. Iako nije imala teške vidljive motoričke posledice, oporavak nije bio završen.

K1 televizija

Posledice koje drugi ne vide

Maja je govorila o problemima sa pamćenjem i pronalaženjem reči, koje okolina nije mogla lako da primeti.

„Šta ću ja sa tim što sada ne mogu da se setim reči, šta znači stolica? U glavi govorim: ‘Stolica, hajde, Majo, seti se.’ To neću izgovoriti naglas tom nekom, niko to ne vidi oko mene“, objasnila je.

Pokušala je da se veoma brzo vrati uobičajenim aktivnostima, pa je ubrzo po izlasku iz bolnice otišla do posla. Tamo joj je pozlilo.

„Otpuste naizgled fizički isceljenu osobu, a šta ćeš ti sa tim što ti je psihički?“, upitala je.

Navela je i da ima još jednu aneurizmu koja se prati, zbog čega su kontrole deo njenog života.

Krivica zbog preživljavanja i potreba za psihološkom pomoći

U bolnici je upoznala mlađeg pacijenta koji nije preživeo. Nakon izlaska dugo se pitala zbog čega je ona dobila novu šansu i šta sada treba da uradi sa njom.

„Imate tu krivicu: zašto sam ja preživela, a on nije? Odmah sam sebi rekla: ‘Ti sada imaš zadatak, moraš da saznaš koji ti je zadatak’“, ispričala je.

Volela bi da pomogne u organizovanju podrške ljudima nakon moždanog udara, posebno kada je reč o posledicama koje nisu vidljive.

„Volela bih da postoje stvari koje bi pomogle i nakon moždanog udara. Da nije samo fizijatar, da nije samo logoped, nego da postoji psihološka pomoć“, rekla je.

Naglasila je da joj nisu prijali komentari da joj se sve dogodilo zato što je stalno bila aktivna i želela da postigne mnogo.

„Ljudi nisu u toj koži. Svaka osoba treba da bude onakva kakva jeste. Ja sam sebe prihvatila mnogo bolje nego što sam se ranije prihvatala“, poručila je.

„Posle ovoga ništa ne čekam“

Danas se trudi da život doživljava sa više zahvalnosti i manje odlaganja.

„Za mene bi život sada trebalo da bude igra. Da nekada padnem, otresem kolena, ustanem, da se nekada smejem i uživam. Trudim se da u svakom trenutku osvestim da je život poklon“, rekla je.

Sitnice koje je ranije podrazumevala sada imaju drugačiju vrednost.

„Kada sam izašla iz bolnice, zahvalila sam Bogu što sam udahnula vazduh. I dan-danas to radim“, ispričala je.

Poručila je da bi volela da ljudi manje osuđuju druge i da sebi dozvole ostvarivanje želja koje stalno odlažu.

„Ja sada, posle ovoga, ništa ne čekam. Volela bih da svi ljudi sebi ostvare neke normalne želje“, zaključila je Maja.

BONUS VIDEO: Trenutak koji mi je promenio život! | žENA ZA SVA VREMENA

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)