Dodaj Bella kao željeni izvor na Googlu
KAKO SAM, DOĐAVOLA, POPILA DVE RAKIJE? Ujutru mi dosta svega, a uveče drago što ste svi na broju
instagramprintscreen/justmelissa.rs
U osam i dvadeset ujutru pitala sam se za koga sam se ja to udala, majko moja. U devet i pet sam se zapitala šta je meni sve ovo trebalo. A uveče sam pogledala muža i dete kako na kauču dele poslednju mandarinu i pomislila: „Jao, kako mi je lepo što vas imam sve na broju.“
Mandarina je, naravno, bila moja.
Sve je počelo kad me je muž pitao gde mu je punjač. Rekla sam mu gde je, a on mi je, posle tačno sedam sekundi potrage, javio da ga tamo nema. Otišla sam i našla ga na mestu na kom ga nema.
„A, tu je“, rekao je. Kad te "ošlajpičim jednom", što bi moja pokojna nana rekla...
E, to „a, tu je“ me je dotuklo. Jer ja znam gde mu je punjač, kad detetu treba kolaž-papir i koji jogurt moramo da kupimo. Znam i da nam u subotu dolaze ljudi kojima smo pre tri nedelje rekli: „Ma dođite kad god.“ Samo još da se setim šta sam ono htela za sebe kad sam jutros uzela telefon. Otključala sam ga, videla poruku iz školske grupe i do podneva postala zadužena za dva hamera.
Privatna arhiva/foto:Zvonimir Pleskonjić
Gde smo mi milenijalci zapeli?
Moja mlađa koleginica iz generacije Z kaže: „Ne mogu u četvrtak.“ I tu završi rečenicu.
Ja bih rekla: „Jao, u četvrtak baš teško, da vidim samo da li mogu da prebacim nešto, javljam ti.“ Onda bih prebacila nešto, pojavila se u četvrtak i na putu kući bila ljuta na osobu koja me je pitala da li mogu.
U tome me je, bogami, Gen Z odavno prošišala. Meni je lakše da organizujem tuđi četvrtak nego da priznam da svoj hoću da provedem u pidžami. Čak i kad odlučim da odmorim, prvo pustim mašinu, da se bar nešto radi dok ja sedim.
Pa se onda čudim što mi jedno „gde je punjač“ zvuči kao da mi je stigao još jedan mejl u pet do pet.
Samo još svoje grehe nisam obrisala
Nedavno sam pisala o onim Fairy maramicama kojima su ljudi na internetu obrisali sve živo, pa se šale da im još samo greške iz života nisu skinule. Setila sam ih se dok sam brisala lepljiv krug od soka sa stola i pomislila kako bih rado prešla jednom i preko svog „MA NIŠTA“ od jutros.
Muž me je tad pitao šta mi je. Ja sam rekla „ništa“ tonom koji je jasno govorio da ima tri pokušaja da pogodi. Čovek je, na svoju nesreću, poverovao u odgovor.
Obrisala bih i ono „daj, ja ću“ koje izgovorim kad neko krene da radi nešto sporije nego što bih ja. Posle mi, naravno, dođe da sazovem kućni sastanak i pitam zašto ja sve radim.
A Nova godina mi se već šunja. Vidim lampice u izlogu i uhvatim sebe kako pravim spisak svega što bih do januara trebalo da sredim. Za početak kuhinju. Fotografije u telefonu. Svoju narav. Na istom su spisku, otprilike istim redom, kao da ću za sve tri stvari da odvojim jedno prepodne.
I onda sam popila dve rakije
Prvu sam sipala dok sam mužu prepričavala dan. Kod druge me je pitao: „Hoćeš da ja sutra kupim te hamere?“
Već sam otvorila usta da kažem „ma pusti, ja ću“. Čak sam znala i kojom bih ulicom išla do knjižare. Onda sam rekla: „Hoću. Dva komada.“
Malo kasnije videla sam ih na kauču, s onom mojom mandarinom. Dete je njemu dalo poslednju krišku jer je na njoj ostalo najviše onih belih končića. On je uredno pojeo, kao da mu je pripala čast. I eto mene, iste one žene koja se jutros pitala za koga se udala, kako stojim na vratima i mislim koliko mi je lepo što ih imam.
Jesu li godine, moja narav, moj kapric ili sam samo popila dve rakije? Ujutru ću verovatno opet imati mišljenje o svemu.
Večeras sam mu samo rekla da kupi i mandarine kad već ide po hamer. I, prvi put tog dana, nisam mu objasnila u koju radnju da ide.
BONUS VIDEO:
Imate komentar?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavi komentar