OVE SUBOTE SLAVIMO VRBICU! Evo šta nikako ne valja raditi tog dana

U mirisu proleća, dok sve počinje da lista i cveta, dolazi i jedan od najlepših, ali i najdubljih praznika u našem narodu – Lazareva subota, odnosno Vrbica. Nije to dan za buku, pesmu i galamu, već za tišinu, veru i ono što nosimo u sebi.

Kažu stari – na ovaj dan treba da se smirite, da zastanete i da se okrenete Bogu i svojoj duši. Nije slučajno što se veruje da baš tada možete oterati sve loše iz svog života, samo ako znate kako.

Priča o Lazaru nije obična. To je priča o čudu – o tome kako je Isus Hristos vratio Lazara iz mrtvih i pokazao da vera može sve. Zato ovaj dan u narodu nosi posebnu težinu – kao podsetnik da posle tame uvek dolazi svetlost.

wikimedia.org

Ali ono što narod posebno pamti jesu običaji. U nekim krajevima Srbije i danas se ustaje rano, ide se do reke ili izvora, umiva se hladnom vodom i baca kamen. I ne baca se tek tako – izgovaraju se reči da sve zmije i zlo odu što dalje od kuće. Jednostavno, ali moćno, kako je narod oduvek znao.

Vrba ima posebno mesto tog dana. Grančice se nose u crkvu, osveštavaju, pa se posle čuvaju u kući, najčešće pored ikone. Kažu – čuva dom, štiti ukućane i donosi mir. Deca nose venčiće, zvončiće oko vrata, i cela ta slika ima neku posebnu toplinu koju nijedan drugi praznik nema.

screenshot/Tanjug

Ipak, postoji jedno pravilo koje se ne preskače – nema buke. Nema veselja kao za druge praznike. Hrana je posna, dan je miran, a duša treba da bude još mirnija. Nije ovo dan za spolja, već za unutra.

Zato, kada dođe Vrbica, setite se – nije sve u onome što se vidi. Nekad je dovoljno da stanete, ućutite i u sebi kažete jednu molitvu. Narod veruje da baš tada počinje pravo čišćenje – ono koje ne vidi niko, ali se oseća.

I možda baš zato ovaj praznik ostaje u srcu – tih, ali snažan.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)