KO OVDE IDE U ŠKOLU, DETE ILI JA? Domaći je njegov, a nervni slom moj

U poslednje vreme sve češće govorim: „Imamo kontrolni.“

Imamo. Dete i ja. Ono ima devet godina, ja imam dovoljno da bih osnovnu školu smatrala završenom obavezom. Ipak, evo me ponovo nad sveskom, tražim šta je učiteljica tačno tražila i zašto odgovor koji mi deluje sasvim razumno očigledno nije odgovor koji se očekuje.

„Jesi li pročitao pitanje?“

„Jesam.“

„Pa šta piše?“

„Ne znam.“

Udahnem. Pogledam u plafon. Tamo, nažalost, nema rešenja.

I onda se setim naših roditelja. Mnogi nisu završili fakultete, neki ni srednju školu, a odgajili su lekare, inženjere, profesore i ljude koji danas vode ozbiljne poslove. To ne umanjuje njihovo znanje ni zasluge. Naprotiv. Samo pokušavam da razumem kako su uspeli bez svakodnevnog sedenja nad našim domaćim zadacima.

Moji su uglavnom znali da idem u školu. Danas roditelj zna i ko je zaboravio blok, kada treba doneti kestenje i zašto za sutra treba prazna kutija od cipela. Poruka, naravno, stiže kada su prodavnice zatvorene, a u kući od kutija postoji samo ona koju niko ne sme da dira.

Privatna arhiva/foto:Zvonimir Pleskonjić

Ne mislim da je nekada sve bilo bolje. Bilo je i dece koja su ćutala da nešto ne razumeju, i roditelja koji nisu imali vremena da primete. Ali pamtim da je škola ipak nekako bila više naša. Naš zadatak, naš zaboravljen pribor, naše objašnjenje učiteljici.

Danas me dete pita šta ima za domaći.

Mene.

Ja nisam bila na času. Bila sam na poslu, gde, za promenu, niko nije zapisao šta ja imam za sutra.

I tu ne mogu da se ne zapitam, gotovo kao Keri Bredšo, samo u trenerci i sa gumicom za brisanje: u kome je problem? U telefonu, u nama, u školi — ili u svemu pomalo?

Telefon mi je prvi osumnjičeni. Teško je stranici iz udžbenika da se takmiči sa ekranom na kom se svakih nekoliko sekundi dogodi nešto novo. Ali bilo bi zgodno kada bismo mogli da proglasimo mobilni krivim, oduzmemo ga i završimo raspravu.

Jer onda ostajemo mi.

Mi koji kažemo „daj, ja ću“ čim potraje. Mi koji podsetimo, proverimo, spakujemo, pa uveče zabrinuto pričamo kako nam deca nisu samostalna. I sama sam mnogo puta objašnjavala zadatak, a zatim, umorna i u žurbi, praktično izdiktirala odgovor. Samo da završimo. Da večeramo. Da ostane malo večeri u toj večeri.

Razumem zašto to radimo. Teško je gledati dete kako se muči. Teško je i pustiti ga da odnese nepotpun domaći kada znaš da možeš da pomogneš. A negde usput njegova ocena počne da liči na procenu našeg roditeljstva, pa se i pred običnom trojkom osećamo kao da treba nešto da objasnimo.

Ni svako uputstvo nije jasno, ni svaki zadatak prilagođen tome da ga dete samo razume. Nekad i odrasli nekoliko puta pročitaju pitanje i pogledaju se. Tada zaista treba pomoći. Samo, volela bih da umem da prepoznam trenutak kada pomoć prestane, a moje drugo školovanje počne.

Volela bih da mogu mirno da kažem: „Probaj prvo sam, pa mi pokaži gde si stao.“ I da izdržim tih nekoliko minuta bez nadgledanja preko ramena.

Da dozvolim nespretno napisanu rečenicu. Precrtanu reč. Crtež koji izgleda kao da ga je napravilo dete, jer ga dete i jeste napravilo.

Želim da zna da može da me pita. Ali želim i da otkrije da ponešto može bez mene.

Možda i dalje povremeno izgovorim „imamo kontrolni“. Ali sve više želim da naše „imamo“ čuvamo za palačinke, šetnju i planove za vikend.

Kontrolni neka polako postane njegov. Ja ću biti tu da čujem kako je prošao. I ne, neću prihvatiti ocenu kao svoju.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)