JOVANA SIMIĆ: NOVA KOLUMNA Ko je izabrao našu osobu dok smo mi „samo razgledali“?

Živimo u vremenu u kojem gotovo sve možemo da zamenimo. Telefon čim izađe noviji model. Automobil kada nam dosadi. Posao ako se pojavi bolja ponuda. Na nekoliko klikova udaljeni smo od hiljada proizvoda, oglasa i mogućnosti. Ponekad se zapitam da li smo istu logiku, gotovo neprimetno, preneli i na međuljudske odnose.

Razmišljajući o ovoj temi, razgovarala sam sa ljudima različitih generacija. Iako su se njihova iskustva razlikovala, jedno zapažanje se stalno ponavljalo – nekada se činilo da postoji više spremnosti da se odnos sačuva pre nego što se od njega odustane. Ne zato što su ljubavi bile savršenije, već zato što izbor nije delovao beskonačno.

Danas nam se često čini da iza sledećeg profila postoji neko lepši, zanimljiviji, uspešniji ili „prikladniji“. Društvene mreže svakodnevno nude iluziju da je idealna osoba udaljena samo nekoliko fotografija ili poruka. A kada poverujemo da je izbor neograničen, postaje mnogo lakše da odustanemo od onoga što već imamo čim naiđemo na prvu prepreku.

Privatna arhiva/JOVANA SIMIĆ

To me podseća na kupovinu garderobe.

Nekada smo obilazili lokalne butike, birali pažljivije i mnogo duže razmišljali pre nego što nešto kupimo. Danas je dovoljno nekoliko klikova da naručimo novu majicu. Međutim, koliko puta se desilo da stigne pogrešna veličina, da materijal nije onakav kakav je izgledao na fotografiji ili da boja uživo nema nikakve veze sa onom na ekranu?

Čini mi se da ponekad isto radimo i sa ljudima.

Izlog po izlog. Čovek po čovek.

Razgledamo, probamo i čim nađemo nešto što nam savršeno pristaje, kažemo: „Razmisliću, pa ću se vratiti.“ Dok mi lutamo verujući da nas negde čeka nešto bolje, ono što nam je pristajalo kao saliveno izabere neko ko nije oklevao.

Isto radimo i sa pravim ljudima. Odbacimo ih iz straha od bliskosti, odgovornosti, ili iluzije da nas iza ugla čeka neko savršeniji. Okačimo ih nazad na čiviluk i ostavimo tamo gde smo ih našli, umazane karminom i puderom zbog naše sopstvene nepažnje.

Privatna arhiva/JOVANA SIMIĆ

Zašto to radimo? Možda zato što smo poverovali da zaslužujemo nešto savršeno. Da negde postoji osoba bez mana koja će ispuniti sva naša očekivanja, a da mi ne moramo da damo gotovo ništa. Hrišćanstvo bi to nazvalo gordošću. Psihologija bi možda govorila o narcističnim očekivanjima. Kako god ga nazvali, rezultat je isti – tražimo idealnog čoveka, zaboravljajući da ni sami nismo idealni.

Da li vam se nekada dogodilo da u second hand prodavnici pronađete kvalitetan komad garderobe sa etiketom, po ceni koja je višestruko niža od one u butiku? Meni jeste. 

Najvrednije stvari ponekad pronađemo upravo tamo gde ih nismo očekivali.

Shutterstock

I sa ljudima je slično.

Da li poznajete ljude koji se gnušaju takvih radnji i mesta prilagođenih svačijem budžetu? Njihova kupovina često se završi time da plate ime brenda, iako kvalitet nije ništa bolji. Važno je da na etiketi piše ono što žele da vide.

Kada prvo pogledamo u sebe i priznamo sopstvene nesavršenosti, prestajemo da tragamo za savršenom osobom. Tada biramo pažljivije, strpljivije i skromnije. U gomili ljudi počnemo da primećujemo onu jednu osobu koja nam zaista odgovara, umesto onu koja na prvi pogled ostavlja najjači utisak.

Kada je pronađemo, tek tada počinje ono najvažnije.

Kao što na etiketi pročitamo na koliko stepeni se pere odeća, da li se pegla i koliko je materijal osetljiv, tako i odnos zahteva da naučimo kako da ga negujemo. Ne postoji čovek koji će nam odgovarati bez truda, baš kao što ne postoji ni omiljeni komad garderobe koji će zauvek ostati isti ako ga ne održavamo.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)