Dodaj Bella kao željeni izvor na Googlu
KOLUMNA: IMAMO SVE, A NEMAMO NIŠTA U SRCU Zašto se ponovo vraćamo filmu „Gordost i predrasuda“?
Zašto ponovo gledamo film „Gordost i predrasuda“? Kolumna justmelissa o nostalgiji, modernim odnosima i gladi za pravom ljubavlju.
Privatna arhiva/foto:Zvonimir Pleskonjić
Primetila sam to prvo na Instagramu. Odjednom su svuda bili kadrovi iz starih romantičnih filmova – pogledi koji traju nekoliko sekundi duže, ruke koje se slučajno dodirnu i muškarci koji ne šalju emotikon srca, već prelaze pola Tray zemlje da bi ženi rekli šta osećaju.
A među svim tim scenama, kao da se najčešće vraćamo filmu „Gordost i predrasuda“. Elizabet Benet, gospodinu Darsiju, kiši, tišini i ljubavi koja se ne događa jednim prevlačenjem prsta preko ekrana.
I mislim da znam zašto.
Glad za ljubavlju postala je prevelika. Živimo u vremenu u kojem imamo svega – telefone koji znaju gde smo, aplikacije koje znaju šta želimo, profile na kojima možemo da izgledamo srećnije nego što jesmo. Imamo stotine kontakata, a sve manje ljudi koje možemo da pozovemo kada nas nešto zaboli.
Imamo sve, a često nemamo ništa u srcu.
Zato nas privlače priče u kojima se ljubav nije podrazumevala i nije bila laka. U kojima su ljudi morali da čekaju, da pogreše, da se promene i konačno izgovore ono što osećaju. Gospodin Darsi nije postao simbol romantike zato što je bio savršen, već zato što je zbog ljubavi umeo da pogleda sebe i postane bolji čovek.
Danas se odnosi često završavaju bez razgovora. Neko samo prestane da odgovara. Nestane. Ostavi poruku pročitanu, a čoveka nedorečenog. Možda zato toliko čeznemo za filmovima u kojima jedan pogled govori više od deset poruka i u kojima ljubav još ima težinu.
Psiholozi objašnjavaju da nostalgija može da probudi osećaj bliskosti, pripadanja i smisla. Možda zato gledanje poznatih filmova deluje kao povratak na sigurno mesto, makar na dva sata. Film „Gordost i predrasuda“ čak je 2025. godine, povodom dve decenije od premijere, ponovo prikazivan u bioskopima – što dovoljno govori o tome koliko nam je ta priča i dalje potrebna.
Privatna arhiva/foto:Zvonimir Pleskonjić
Ne vraćamo se mi samo Darsiju. Vraćamo se vremenu u kojem se ljubav čekala, čuvala i dokazivala delima. Vraćamo se nadi da još postoji neko ko neće pobeći čim postane teško.
Možda na Instagramu ne tražimo stare filmove. Možda samo tražimo dokaz da ljubav kakvu zamišljamo još nije sasvim nestala.
A dok god se vraćamo tim pričama, verovatno nije.
BONUS VIDEO:
Imate komentar?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavi komentar