IZMEĐU OSUDE I SMISLA Šta dugi redovi ispred Hrama Svetog Save govore o našem mentalnom zdravlju?

Ovih dana Beogradom vijugaju dugački redovi. Po mom mišljenju – najlepši redovi u ovom gradu. Hiljade ljudi satima, strpljivo i u miru, čeka da se pokloni pojasu Presvete Bogorodice. Kao i svaki prizor koji snažno odudara od svakodnevice, i ovaj je izazvao različite reakcije. Dok jedni u njemu vide izraz vere, nade i poštovanja prema svetinji, drugi ga posmatraju sa nerazumevanjem, pa čak i podsmehom. U javnom prostoru ovih dana mogle su se čuti i ocene da je reč o „primitivizmu“ ili zaostalosti.

Privatna arhiva/JOVANA SIMIĆ

Ipak, bez obzira na lični odnos prema religiji, vredi se zapitati šta zapravo govori prizor hiljada ljudi koji dobrovoljno provode sate u redu kako bi se na nekoliko trenutaka poklonili svetinji. Šta traže u tom iskustvu? Šta ih okuplja? I zašto je potreba za verom, smislom i pripadanjem i dalje toliko snažna u vremenu koje sebe smatra racionalnijim i naprednijim nego ikada ranije?

Hajde da zato zagrebemo malo dublje ispod površine i popričamo o veri i njenom stvarnom uticaju na naše mentalno zdravlje. Ovde ću govoriti o pravoslavnom hrišćanstvu, jer je to vera o kojoj najviše znam i sa kojom se lično identifikujem, ali istu psihološku matricu možete primeniti i ako ste druge veroispovesti.

Jovana Simić/Privatna arhiva

Čovekova potreba za smislom stara je koliko i ljudski rod. Naš mozak ne podnosi prazan prostor; on traži logiku, voli da zaokruži priču i sklopi mozaik. Od praistorijskog pitanja zašto pada kiša, do onog najbolnijeg egzistencijalnog: „Zašto se ovo dešava baš meni?“. Tu nastupa vera. Kroz odnos sa Bogom i poverenje u viši smisao, patnja prestaje da bude samo besmislen teret i dobija dublje značenje. Ona ne nestaje, ali za mnoge ljude postaje podnošljivija kada je sagledaju kao deo šire životne priče.

U stalnom pokušaju da u životu sve rešimo sami, naš nervni sistem trpi ogromno opterećenje. Zbog brzog vremena u kom živimo, naš organizam je konstantno "u alarmu", u onom hroničnom stanju "bori se ili beži", (fight or flight). Međutim, kada ono što ne možemo kontrolisati i što ne zavisi od nas prepustimo Božijoj volji, mnogi ljudi doživljavaju osećaj olakšanja i rasterećenja. Bili religiozni ili ne, verovatno ćemo se složiti da prihvatanje granica sopstvene kontrole nad stvarima koje su van našeg dometa može ublažiti doživljaj anksioznosti i olakšati suočavanje sa neizvesnošću.

FOTO TANJUG/ ANA PAUNKOVIĆ/ bg

Savremena kultura često stavlja snažan naglasak na individualne potrebe, lični razvoj i brigu o sebi. Iako su samopoštovanje i zdrave granice važne vrednosti, ponekad se u javnom prostoru manje govori o odgovornosti prema drugima, strpljenju, žrtvi i spremnosti da budemo oslonac ljudima oko sebe onda kada im je najteže. Pravoslavlje nas uči nečemu potpuno suprotnom – nesebičnosti i ljubavi prema bližnjem. Uči nas i tome da moramo istrpeti iskušenja, da ne možemo odmah dobiti sve što poželimo i da nije sve što želimo nužno dobro za nas. U psihologiji to zovemo tolerancija na frustraciju. To je ona zaboravljena supermoć uma da izdrži neprijatnost i odloži zadovoljstvo bez emocionalnog sloma. Zato nam instant-dopaminska kultura danas tako lako puca po šavovima.

Zato rituali poput odlaska na liturgiju, posta, molitve, pa i samo višesatnog stajanja u redu zarad nekoliko sekundi pred svetinjom, za mnoge ljude predstavljaju važan izvor unutrašnje stabilnosti, utehe i osećaja povezanosti sa nečim što prevazilazi svakodnevne brige. Oni su naša sidra u haosu. Čekajući u redu sa hiljadama drugih, čovek makar na trenutak prevazilazi osećaj otuđenosti koji često prati savremeni način života.

Vera nam ne obećava život bez oluje, ali nam daje sidro.

Fenomen ispovesti i pokajanja ima duboku psihološku vrednost. Mogućnost da se "teret skine sa duše", da se dobije oprost i krene iznova može imati efekat katarze. Dok psihologija kroz različite pristupe pomaže ljudima da razumeju, prihvate i integrišu svoje greške i neprijatna iskustva, vera nudi drugačiji put kroz pokajanje, milost i praštanje. Saznanje da je Božija milost beskrajna i da čovek kroz iskreno pokajanje može da dobije oprost i započne iznova često predstavlja važan oslonac u procesu praštanja sebi, oslobađanja od preplavljujuće krivice i mobilisanja unutrašnjih snaga za nastavak života.

Zato, nemojmo osuđivati i podsmevati se tim redovima. Nemojmo gordo uzdizati sopstveni intelekt, dok se istovremeno smejemo ljudima koji teže jednoj od velikih vrlina pravoslavlja, a istovremeno razvijaju osobine koje psihologija prepoznaje kao važne za mentalno zdravlje – skromnost, prihvatanje sopstvenih ograničenja i sposobnost da život ne posmatramo isključivo kroz sopstveni ego.

Sasvim je u redu da se sa nečim ne slažemo i da svet posmatramo kroz drugačije naočare. Ali, u svetu koji puca po šavovima od otuđenosti, najmanje što nam treba jeste gaženje tuđe vere, nade i poštovanja svetinje. Tek kada naučimo da poštujemo tuđi mir, možda ćemo uspeti da pronađemo i svoj.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)