ŽIVOTNE PRIČE U EMISIJI "ŽENA ZA SVA VREMENA" Da li je svaki kraj zapravo novi početak?

U emisiji „Žena za sva vremena“ na televiziji K1, gošće Ivana Kuzmanović, Aleksandra Šandor i Jelena Njegomir, su otvorile važne i emotivne životne teme koje se tiču odlazaka, novih početaka, unutrašnjih lomova i ličnih transformacija. Kroz iskrene ispovesti govorile su o životu u inostranstvu, porodičnim odnosima, teškim odlukama i momentima kada je potrebno „dotaknuti dno“ da bi došla promena. Ova epizoda donosi priče koje pokazuju da svaki kraj može biti i početak novog životnog poglavlja.

Ivana Kuzmanović, pisac i terapeut, sa 18 godina otišla je u Njujork. Imala je holivudski život, interesantan na svoj način, barem za sve u njenoj okolini.

K1 televizija

“Dok su se svi divili i želeli da budu na mom mestu, ja sam proživljavala veoma teške intimne trenutke u smislu nesigurnosti i strahova. Ono što je spolja nije rezoniralo unutra i to nam mladost uvek pomogne, jer imamo neki višak energije i imamo imperativ ‘moram da se vadim’. To mi je pomoglo u svim fazama u životu, čak i nedavno kada sam ponovo prolazila kroz jednu krizu. Mislim da su krize nešto što će se uvek dešavati, kao i da su odskočna daska, jer ni iz jedne krize ne izađemo isti, uvek izađemo bolji” – rekla je Ivana.

“Osećala sam da u Njujorku tada mogu više nego što su se ovde otvarala vrata. Osećala sam da mogu da probam još nešto, da mogu da naučim, i mislim da je Njujork bio moja najveća životna škola. Otišla sam sa idejom da nastavim da budem manekenka, ovde sam završila za spikera, voditelja programa i za novinara, itd., radila u 202-ci. Završila sam dve godine za godinu, onda sam upisala Pravni fakultet i sve je to nekako izgledalo izvodljivo. Onda sam odlučila da zakomplikujem sebi život i odem u Njujork i stvarno ga zakomplikujem. Tamo sam naučila sve što me kasnije pratilo u životu, a to je da nema ne, nema ne mogu, ne znam – sve što treba naučiću. Umem sebi da budem mama i tata, umem da se pobrinem za sebe. To je bio proces koji je bio dugotrajan, ali se i dalje brinem o sebi i tome kako da 60. rođendan sada sa uzbuđenjem i radošću dočekujem” – kazala je Ivana.

“Kada sam se vratila u Srbiju, postala sam članica grupe ‘Aska’. Bila je popularna grupa, ženski trio koji je bio jedini pevačko-igrački. Koleginica sa kojom sam kasnije nastavila da radim, Aleksandra Vukojević Dada, nije bila za mene, a onda kada su se Aske rastale, nas dve smo dvadesetak godina radile kao duet. U jednom trenutku smo živele zajedno na Kipru. Mi smo se poznavale tako što sam ja sa manekenkama često bila na turnejama gde su Aske pevale, i onda smo im često zavideli. Viktorija je mene poznavala i kada je odlučila da me pozove u grupu, pitala me da li znam da pevam. Tada sam pevušila, a sada već znam da pevam. To je kao neka holivudska priča, ali nije zaista – ili možda i jeste, jer su u holivudskim pričama ljudi uglavnom tužni, zato i svedočimo brojnim samoubistvima, raspadima ili neprijatnim događajima, kada se izlažemo da nas neko vidi, a onda se prikažemo drugačiji nego što jesmo i tu nastaje veliki raskol. Mene je spasilo to što sam stigla do 40. godine i rekla sebi da sada idemo onako kako jeste, bez cenzure, laganja same sebe, i pustila sam da se raspadnem, a kada dopustimo sebi da se raspadnemo, brže se sastavimo” – kazala je.

Ivana ističe da se nedavno ponovo suočila sa još jednim životnim padom. “Shvatila sam da ako ja sama sebe ne podignem, nema ko. Počela sam da vežbam, slušam muziku, da se radujem.” Ivana je opisala i kako je upoznala tadašnjeg supruga. “Kada sam sa Dadom prestala da pevam, bivši suprug i ja smo bili zajedno u bendu, a onda se bend raspao, onda smo mi bili duo, zajedno smo bili pet godina, od čega smo u braku proveli godinu dana” – kazala je.

Odlazak muža doživela je kao najveću bol.
“Samo je došao i rekao da odlazi preko noći. Prvi put sam osetila toliku bol, ali sam se i suočila sa tim. Osećala sam se grozno, svaki dan sam osećala bol i tačno godinu dana, dok nisam stigla do poslednje stranice knjige. Već u epilogu knjige sam napisala da sam ga srela posle godinu dana. Meni je bilo neverovatno da meni može da se dogodi tako nešto.”

Aleksandra Šandor

Aleksandra sa suprugom i dvoje dece odlazi u Ameriku, u Njujork. “Moj život ovde je bio sasvim OK, gledajući sa strane. Ja sam dobila vizu koju zovu Ajnštajnova viza, koju najčešće dobijaju istaknuti umetnici, naučnici, sportisti. Ja sam u tenisu postigla sa svojim radom sa decom velika postignuća u tom trenutku i dobili smo ponudu za novi početak tamo da probamo. Moram reći da je meni taj odlazak bio jako stresan, jer sam u sebi duboko osećala da volim i da sam vezana za svoju porodicu. Neku kao malu smrt sam krenula da doživljavam pred taj odlazak, iako je sve to već bilo gotovo, ti nikako ne možeš da se povučeš kada si na to sve pristao. Bio je to neki duži proces dok se to nije pokrenulo. Tamo nailaziš na neku stvarnost koja ti se dešava tokom te tri godine. Mi smo otišli sa dvoje male dece, što je dodatno otežavajuće, i shvataš da tamo nemaš nikoga da ti pomogne, ni roditelje, ni prijatelje da uskoče. Navikli smo na socijalizaciju. Radila sam u klubu, bila sam direktor programa za decu tamo, na papiru zvuči lepo, ali sa druge strane bilo je jako teško, nedostajale su mi čak i komšije. Nostalgija je bila jako izražena kod mene, ali nisam imala ideju da ću se vraćati nazad. Sa decom je bio jako težak period prilagođavanja kada su krenuli u školu i vrtić. Nisu znali engleski jezik koji je bio potreban” – kazala je Aleksandra.

K1 televizija

Partnerski odnos se raspao

“Pred odlazak u Ameriku bila sam svesna da naš partnerski odnos nije dobar. To je nešto što se gomilalo. Negde sam verovala da će tim odlaskom poboljšati odnos, da treba dati šansu. To je bio još jedan pokušaj. Čini mi se da je taj pokušaj izgledao tako da sam ja u te tri godine doživela ono što se kasnije dogodilo ljudima u koroni kada su bili zatvoreni. Nikoga nemate sa strane, to je težak period prihvatanja, proces koji traje. Nijedna odluka se ne dešava preko noći, tako se nisu desile ni moje odluke. Jednostavno nisam bila svesna šta se sve dešava, život mi se raspadao i bila sam sama. Počela sam da se bavim sobom. Počela sam da trčim zbog insomnije koja je počela tokom boravka u Americi. To mi je bilo jedino za šta sam u tom trenutku mogla da se uhvatim, nisam mogla ni sa kim da pričam o toj situaciji, jer ljudi to ne razumeju” – kazala je Aleksandra i otkriva kada je donela odluku da se vrati nazad.

“Imala sam utisak da nas dvoje nismo mogli kao partneri da funkcionišemo, iako danas imamo korektan odnos zbog dece, mislim da je to vrlo važno. Počneš da osećaš da ti se dešavaju situacije kakve ne bi volela nikada da ti se dešavaju i da imaš kontakt kakav ne bi volela da imaš, niti da deca gledaju. Konstantne svađe, rasprave, nemanje bliskog partnerskog odnosa. Desio se niz stvari koji se gomilao u meni. Za tih 12 godina smo se razvili na potpuno drugačiji način. Kada uđeš mlad u partnerski odnos, čista je sreća da naiđeš na partnera koji će biti za ceo život” – dodala je.

Povratak u Srbiju i potpuni reset

“Vratila sam se u Srbiju sa decom kod roditelja, jer nisam imala ništa, a onda sam naišla na strašnu osudu prijatelja, koje i ne mogu nazvati prijateljima. Napravila sam potpuni reset u životu i krenula dalje.”

Jelena Njegovimir – zašto ignorišemo unutrašnji glas i ostajemo gde nismo srećni

“U radu sa ljudima koji su otišli često prepoznajem jednu istu stvar – da im nije lepo, možda nije njihovo mesto tamo, ali je povratak njihov poraz. To nosi dosta strahova i emocija koje nismo navikli da procesuiramo. Na kraju ipak poslušamo naše unutrašnje biće, ali je potrebno vreme.” Jelena ističe da je normalno da čovek oseća strahove kada dolazi do razlaza.

K1 televizija

“Normalno je da čovek oseća strah zbog svega, dece. I u redu je da nam je potrebno vreme da se uskladimo sa svim tim posledicama koje naša odluka donese” – rekla je Jelena i objašnjava da li mora da se dotakne “dno” da bi se dogodila promena.

“Brak nećeš prekidati ako je malo loše, mora da dođe do onoga da si sve probao, a u tom procesu obično dođeš do dna, to je neko tvoje dno. Što je dublje dno, to je veća transformacija posle i to je ono što treba da ohrabri sve ljude koji su došli do tog dna. Na njemu je grozno i ti misliš da je to dno, desi se još jedno dno. Misliš nema dalje, ali ipak ima. To je ono što je najgore u tim situacijama, ali kada jednom dotakneš dno pa iz njega izađeš, onda se setiš sledeći put i razmišljanje je potpuno drugačije” – kazala je Jelena i dodaje: “Fizička aktivnost je jako bitna u tim trenucima, muzika – to je ono što nas podiže.”

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)