JOVANA SIMIĆ: KAVEZ OD PROPORCIJA Kako nas je ideal lepote naučio da gladujemo

„Te večeri sam provela sat vremena pred ogledalom. Kao da sam se izmenila u jednom danu. Videla sam sve ono što juče nisam. Celulit. Butine. Pomislila sam da mi možda zaista fali teretana. Možda da skinem neko kilo. Pomisao se pretvorila u odluku... Moj inat mi nije dao da okusim hranu. Ja imam kontrolu nad svojim telom. Ne ono nada mnom.”

Ovo je odlomak iz moje kratke priče o Iskri, devojci čija je borba sa anoreksijom počela rečenicama sopstvene majke, a kulminirala jednim viralnim snimkom na TikToku i komentarima potpunih stranaca.

Celu Iskrinu priču, koja predstavlja bolno realnu anatomiju ove bolesti, možete pročitati na linku: https://bookche.rs/jovanasimic/devojka-u-ogledalu/

Privatna arhiva/JOVANA SIMIĆ

Anoreksija nervoza

Karakteriše je opsesivna potreba za mršavošću i snažan strah od gojenja. Osobe koje prolaze kroz nju često ne gube apetit, već ga svesno potiskuju kako bi zadržale osećaj kontrole.

Njihova svakodnevica se svodi na strogo ograničavanje hrane, brojanje kalorija i preterano vežbanje. Jedan od ključnih simptoma je iskrivljena slika tela — uprkos izrazitoj mršavosti, i dalje vide „višak“.

Najčešće se javlja kod devojaka u adolescenciji, u periodu kada se identitet tek formira.

Bulimija nervoza

Za razliku od anoreksije, bulimija je često nevidljiva okolini jer osobe uglavnom imaju normalnu telesnu težinu. Poremećaj se odvija u ciklusima prejedanja i osećaja gubitka kontrole, nakon čega dolazi intenzivan strah od gojenja. Tada se pribegava različitim „kompenzacijama“ — povraćanju, laksativima ili gladovanju.

I jedno i drugo nisu izolovane priče. One su deo šire slike — nastaju tamo gde se lična nesigurnost susretne sa stalnim pritiskom spoljašnjeg sveta koji telo pretvara u projekat, a vrednost u broj.

Kako smo do toga došli i da li društvene mreže igraju ulogu u nastanku ovih poremećaja?

Telo kao večiti projekat društva

Poremećaji ishrane nisu izmišljotina modernog doba. Vekovima unazad, ono što danas lečimo u ordinacijama smatralo se privilegijom elite i vrhunskim modnim krikom. Telo je uvek bilo javni projekat i dokaz društvenog statusa.

U starom Rimu, bogati su organizovali prostorije za prejedanje i povraćanje, pretvarajući telo u dokaz obilja. U viktorijanskom dobu ideal ženske lepote pomera se ka krhkosti, a korseti postaju svakodnevni alat oblikovanja tela — čak i po cenu zdravlja. Bledilo i mršavost tada nisu bile mana, već simbol privilegije: dokaz da žena ne mora da radi na suncu.

Čak su i „lude dvadesete“ u Americi, koje vezujemo za slobodu i džez, donele surovu opsesiju vitkošću, gde su devojke masovno učile kako da povraćaju da bi stale u tadašnje moderne haljine.

Kada se svi ovi istorijski slojevi ogule, dolazimo do onoga što teoretičarka Suzan Bordo sjajno primećuje: u svetu koji žensku vrednost meri njenim izgledom, kontrola nad telom postaje jedini opipljiv dokaz moći.

Dakle, nisu društvene mreže izmislile ovaj problem. One su ga samo proširile na ceo svet. Donele su nam sve te nerealne trendove na jedan klik od nas i učinile da nam poređenje sa drugima postane svakodnevna navika.

Klackalica na mrežama: Između filtera i lažne podrške

Zanimljivo je kako nam danas društvene mreže istovremeno prodaju samoprihvatanje i nesigurnost.

Sa svih strana slušamo poruke o tome kako treba da volimo svoje telo, budemo prirodne i prihvatimo sebe baš takve kakve jesmo. Ipak, te poruke često dolaze od ljudi koji snimaju savršeno režirane jutarnje rutine, broje kalorije, mere svaki obrok i usput poručuju da za „višak kilograma nema opravdanja“.

Nemojte me pogrešno shvatiti — zaista je lepo hraniti se zdravo, trenirati i voditi računa o sebi. Problem nastaje onda kada se zdrav život pretvori u moralno merilo vrednosti, pa se ljudi dele na „disciplinovane“ i „lenje“, „dobre“ i „loše“, samo na osnovu toga šta jedu ili kako izgledaju.

Privatna arhiva/JOVANA SIMIĆ

Najranjivije su upravo devojke koje tek grade sliku o sebi i traže potvrdu okoline. One ne vide sate uređivanja fotografija, filtere, aplikacije za sužavanje struka, stroge dijete, lekove za smanjenje apetita ili pritiske modne i influenserske industrije. Vide samo krajnji rezultat — „savršeno“ telo koje počinju da doživljavaju kao nešto normalno i očekivano.

Današnje društvo šalje zbunjujuće poruke i drži nas na stalnoj klackalici. Sa jedne strane se idealizuje ekstremna mršavost, dok se sa druge kroz pojedine kampanje prihvatanja tela ponekad gubi granica između brige o sebi i zanemarivanja zdravlja. U toj buci krajnosti, pojam stvarnog fizičkog i mentalnog zdravlja gotovo da nestaje.

Možda problem nije samo u tome kako izgledamo, već u tome koliko smo naučeni da sebe posmatramo kroz tuđi pogled. I možda, pre nego što naučimo da „volimo sebe“, treba da naučimo da prepoznamo kada nas neko uči da se ne volimo.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)