JOVANA SIMIĆ: PATOLOGIZACIJA JEDNOSTAVNOG ŽIVOTA Ko nam je prodao krivicu jer radimo od 9 do 5?

Gde grešim? To je tiho, ali uporno pitanje koje poslednjih godina muči generacije mladih ljudi. Oni studiraju, trude se, predano rade na sebi, a ipak ih progoni hronični osećaj da negde kasne i zaostaju. Dok posmatraju ekrane, pitaju se šta nije u redu s njima ako svakog drugog meseca ne menjaju vremenske zone, ne rade sa plaže i ne pretvaraju svaki segment svog života u profitabilan digitalni sadržaj.

Jovana Simić/Privatna arhiva

Imperativ savremenog doba postao je jasan: budi preduzetnik, budi brend, budi slobodan. Ali, šta se dogodi kada taj san o apsolutnoj slobodi postane novi, suptilni oblik društvenog pritiska? Nemojte me shvatiti pogrešno – pravo na izbor načina života je neprikosnoveno. Potpuno je legitimno težiti fleksibilnom radnom vremenu, digitalnom nomadizmu i begu od korporativne hijerarhije.

Problem, međutim, nastaje u trenutku kada smo stabilnost počeli da izjednačavamo sa neuspehom, a ljude koji biraju tradicionalno radno vreme da posmatramo kao manje ambiciozne, pasivne ili manje vredne.

Šta ako neko, sasvim svesno, želi radni dan koji počinje u devet i završava se u pet? Šta ako je nečiji poziv da bude medicinska sestra, učiteljica ili lekar u maloj seoskoj ambulanti, a ne „prestižni“ konsultant čiji se sati mere stotinama evra? Danas smo, paradoksalno, počeli da se podsmevamo onima koji su bazični stubovi ovog društva, etiketirajući njihovu posvećenost drugima kao nedostatak ličnih granica ili ambicije. Izgubili smo kompas, pretvorivši profesije u modne trendove.

Jovana Simić/Privatna arhiva

Tržištem danas dominiraju poslovi koji nude savršen savremeni ideal: privid potpune autonomije i brzu zaradu. Ipak, cela ova potraga za jedinstvenošću počinje opasno da liči na trendove u modi
– u grčevitom pokušaju da svi budemo autentični, postajemo kopije jedni drugih. Naša digitalna svakodnevica diktira surov narativ: ako tvoj dan ne uključuje estetski besprekoran rad iz kafića i skupe restorane, tvoj trud je nevidljiv. Društvene mreže su, po ko zna koji put, uspele da prodaju iluziju kao jedinu meru vrednosti. Otišlo se toliko daleko da se u javnom prostoru promoviše teza kako partner koji radi „od devet do pet“ loše utiče na emotivni odnos. Bizarnost ovog trenda otvara pitanje – zašto smo počeli da patologizujemo normalnost?

Da, takav, strukturisan način života gledali smo kod svojih roditelja, ali u njihovo vreme nije postojao pritisak da se svaki slobodan trenutak pretvori u „sadržaj“ (content) niti su algoritmi određivali nivo našeg samopoštovanja.

Istina je da ljudski mozak voli strukturu. Iz ugla kognitivno-bihejvioralne terapije, promena ponašajnih obrazaca – poput jednostavnog čina spremanja, izlaska iz kuće i promene fizičkog okruženja – ima terapeutski efekat na nas. Onlajn era nas je ubedila da je komfor izolacije unutar četiri zida vrhunac slobode. Ali budimo iskreni prema sebi: ljudska bića su neurobiološki programirana za živu interakciju. Postoji duboko utemeljen, lekovit osećaj u tome kada se doterate, izađete među ljude i postanete deo zajednice.

Rutina nas uči disciplini, istrajnosti i, iznad svega, toleranciji na frustraciju kroz svakodnevno prilagođavanje različitim ljudima u realnom prostoru. Ako je neko pronašao svoj mir u predvidivom rasporedu i stabilnom prihodu, sa kojim pravom ga društvo osuđuje jer ne želi da gradi život pred kamerama TikToka?

Shutterstock

Nalazimo se u apsurdnom civilizacijskom momentu: glasno propagiramo autentičnost, dok je u praksi namerno gušimo.

Ne zaboravimo – mi ne živimo u digitalnom vakuumu. Neko mora da otvori ambulantu, sedne za katedru u školi, uđe u vrtić, prodavnicu ili poštu da bi ovaj svet uopšte funkcionisao. Neko svako jutro ulazi u prepun autobus, umoran, ali dostojanstven, jer izdržava svoju porodicu. I taj život, lišen filtera i sponzorisanih objava, nije manje vredan. Naprotiv. On je stvaran, a stvarni život nikada nije morao da bude „instagramičan“ da bi imao smisla.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)