JOVANA SIMIĆ: PODRUM PUN EMOCIJA Kada pozitivnost postane poricanje

Danas se o emocijama priča glasnije nego ikada, ali paradoksalno, nikada ih manje nismo razumeli. Bombardovani smo imperativom pozitivnosti i podelom na „pozitivne“ i „negativne“ emocije, kao da je naš psihički život neka vrsta menija sa kojeg biramo samo ono što je slatko.
Ipak, pre nego što uđemo u borbu sa sopstvenim mrakom, moramo postaviti osnovno pitanje:

Znamo li uopšte čemu emocije služe?

Čovek nije napravljen da bude srećan konstantno. Evolutivno, to bi bilo pogubno. Emocije nisu slučajne nepogode koje nas snalaze. One su složena psihofizička aktivnost organizma, naš unutrašnji navigacioni sistem dizajniran za jedan jedini cilj: adaptaciju. Svaka emocija je paket koji sadrži naše misli, telesne reakcije i impulse za delovanje.

Jovana Simić/Privatna arhiva

Ričard Lazarus (1990) govorio je da emocija nije direktna posledica događaja, već naše kognitivne procene. To znači da ne reagujemo na svet kakav on jeste, već na značaj koji tom svetu pridajemo. Da li je događaj pretnja ili izazov? Imamo li snage da mu se odupremo? Iz te interakcije unutrašnjeg i spoljašnjeg rađa se emocija.

Da li to znači da promena perspektive menja emociju? Apsolutno. Ipak, da li to znači da svaku
emociju treba da „prepustimo“ filteru pozitivnosti? Apsolutno ne. Situacija je daleko kompleksnija od pojednostavljenih motivacionih poruka. Da bismo razumeli gde prestaje zdrava nada, a počinje toksična pozitivnost, moramo se vratiti bazi. Šta znače osnovne emocije?

•  Radost signalizira da smo ostvarili nešto što nam je važno.
•  Strah je naš najstariji alarm da se u okolini možda dešava nešto što može da nas ugrozi.
•  Ljutnja je motor. Ona nam daje energiju da uklonimo prepreku koja nam stoji na putu i zaštitimo svoje granice.
• Tuga je nužna tišina. Ona nas usporava kako bismo odbolovali gubitak onoga što nam je bilo vredno i pripremili se za novi početak.

Shutterstock

Kao što vidite, u prirodi ne postoji „negativna“ emocija. Pokušaj da tugu ili ljutnju na silu zamenite instant „pozitivnošću“ nije rad na sebi – to je emocionalno potiskivanje koje samo produbljuje problem. Uzmimo za primer tugu – neprijatna emocija koja nas nagoni da se povlačimo kako bismo do kraja odbolovali i prežalili ono što smo izgubili.

Ako uzmemo za primer raskid, često slušamo rečenice: ,,Naći ćeš bolje...Nije vredno tuge...Biće još ljubavi...Ko zna zašto je to dobro...“. Ove rečenice mogu biti i sto posto tačne u kontekstu date situacije, ali nisu od pomoći. Kada nekome ko tuguje govorimo da nema razloga za tim, mi zapravo vršimo nasilje nad njegovim prirodnim ritmom isceljenja. Mi mu poručujemo da je njegova tuga neefikasna i nepotrebna, dok je ona zapravo jedini zdrav način da se dođe do te buduće ljubavi o kojoj pričamo.

Problem sa ,,pozitivnim” rečenicama je taj što one preskaču proces. One pokušavaju da nas prebace na poslednju stranicu knjige, dok smo mi tek na sredini bolnog poglavlja. Tugi nije potreban advokat koji će dokazati da će ,,sve biti u redu”, njoj je potreban svedok koji će potvrditi da je sada, u ovom trenutku, sasvim u redu ne biti dobro.

Kada negiramo tugu ovakvim frazama, mi osobu ostavljamo u izolaciji. Ona se tada ne bori samo sa gubitkom partnera, već i sa osećajem krivice što nije dovoljno ,,brza” ili ,,pozitivna” u svom oporavku. Tako nastaje toksična pozitivnost – ona postaje zid koji nas razdvaja umesto mosta koji nam je bio potreban.

Shutterstock

Zamislite da na trenutak možemo da isključimo strah. To bi bilo kao da gledate u olovno sivo nebo, slušate grmljavinu, ali ipak izlazite napolje bez kišobrana – uvereni da će vas optimizam spasiti od pljuska.

A kada ovakav način razmišljanja prenesemo na ozbiljnija psihološka stanja, posledice postaju
još opasnije.

Postoji još jedna stvar prema kojoj, moram priznati, gajim poseban akademski i ljudski otklon. To je olako deljenje saveta ljudima koji se bore sa simptomima depresije i anksioznosti.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)