FIZIČARKA IZ TITELA KOJA JE PRKOSILA PRAVILIMA, A OSTALA U SENCI Mileva Marić Ajnštajn – borba zaboravljene naučnice
Bella
10.09.2025. 08:04
wikipedia.org
Fizičarka iz Titela, briljantna matematičarka i prva studentkinja fizike u svom odeljenju na Cirinškoj Politehnici — Mileva Marić Ajnštajn bila je mnogo više od „supruge slavnog naučnika“. U patrijarhalnom vremenu, sa iščašenim kukom od rođenja i beskrajnim nizom prepreka, probila je zidove koji su tada stajali pred ženama u nauci. Ipak, svetska istorija je pamti nedovoljno.
Kanadska fizičarka Polin Ganjon, koja je dugo istraživala Milevin život, sažima nepravdu jednostavno: „Prilično je nepoznata u naučnoj zajednici, što je sramota.“ Ona podseća da se i danas vodi debata o tome koliki je bio Milevin stvarni doprinos naučnim radovima Alberta Ajnštajna.
Od Titela do Ciriha: briljantna, uporna, tiha
Rođena 19. decembra 1875. u Titelu, Mileva je išla u škole gde god su primali devojke: Ruma, Novi Sad, Sremska Mitrovica, Šabac, Zagreb. Uz podršku oca i profesora, dobijala je dozvole da pohađa „muška odeljenja“. Sa 19 godina dolazi u Cirih — jedan od retkih evropskih gradova gde su žene mogle da studiraju — i prelazi na fiziku i matematiku. Tamo upoznaje mlađeg kolegu Alberta Ajnštajna. Radili su zadatke, muzicirali (on violina, ona klavir), voleli nauku — i jedno drugo.
Savremenici je opisuju kao temeljnu, disciplinovanu, organizovanu i strastveno posvećenu. Patrijarhalno vaspitana, nije isticala sopstvene talente. Ganjon veruje da je upravo ta skromnost, uz istorijske okolnosti i seksizam, doprinela da njeno ime izbledi iz prve linije naučne scene.
Biografija, prepreke i „nevidljivi rad“
Iako je na studijama nizala odlične ocene, Mileva nikada nije položila završne ispite: deo profesora nije želeo žene u nauci; dodatno, ostala je trudna sa Albertom dok još nisu bili venčani. Ajnštajn je diplomirao, teško dolazio do posla, pa završio u Patentnom zavodu; Mileva se u Novom Sadu porodila i rodila ćerku Liserl, čija je sudbina i danas nepoznata.
U braku (od 1903), dok Albert stiče naučnu vidljivost, Mileva ostaje sve dublje u senci. Sačuvana prepiska govori o „našim radovima“, „našoj teoriji relativnog kretanja“, „našim člancima“. Šta je čije — istorija ne može da presudi: nema rukopisa koji bi nesporno razdvojili autorstvo. Jedni Milevin rukopis u radovima tumače kao koautorski trag, drugi kao „čisto prepisivanje“. Rasprava traje i danas.
Ipak, postoje i čvrste tačke. U brakorazvodnom sporazumu (Cirih, 1919) navodi se da će Mileva dobiti novac od eventualne Nobelove nagrade — što se i dogodilo 1921. kada je Ajnštajn nagrađen za rad o fotoelektričnom efektu. Za jedne je to finansijska kompenzacija; za druge, nema sumnje da je priznanje nečega što nije stalo u potpis.
Mit o „usamljenom geniju“
Ganjon ističe da je priča o „usamljenom geniju“ koji iz Patentnog zavoda odjednom preobraća fiziku — mit koji je lakše voleti nego razmontirati. On zanemaruje timski rad, nevidljivi doprinos, posebno žena. A istorijski kontekst je neumoljiv: na odeljenju fizike i matematike za 40 godina primljeno je svega nekoliko studentkinja, a nijedna nije diplomirala. Da bi žena tada postala prepoznata fizičarka — gotovo nemoguća misija.
Posle braka: teret svakodnevice
Nakon razvoda, Mileva podiže sinove Hansa Alberta i Eduarda (kom je 1930. dijagnostikovana šizofrenija), nosi teret bolesti, finansijskih problema i više moždanih udara. Umrla je u Cirihu 4. avgusta 1948. Sahranjena je na groblju Nordhajm; spomenik u Cirihu podignut je 2005. U Titelu škola nosi njeno ime, a Univerzitet u Novom Sadu dodeljuje nagradu „Mileva Marić“ najboljim studentima matematike.
Šta zaista znamo — i zašto je važno
Istoričari nauke se razlikuju: neki, poput Alena Estersona i Dejvida Kesidija, upozoravaju da nema dovoljno dokaza za koautorstvo; drugi, oslanjajući se na pisma, svedočanstva i pravne dokumente, smatraju da je bila ravnopravna učesnica makar u delu nastajanja ideja. Čak je i njihov sin Hans Albert, kasnije profesor na Berkliju, svedočio da su postojali radovi „koje su roditelji radili zajedno“.
Možda preciznu raspodelu doprinosa nikada nećemo saznati. Ali znamo ovo: Mileva je bila izuzetna studentkinja, pionirka koja je otvorila vrata nauke ženama, partnerka u razgovorima iz kojih su nicale velike ideje. I znamo njene reči, koje odzvanjaju kao tiha, gorka mudrost: „Šta da očekujemo od slave? Jedni dobiju biser, ostali školjku…“
Zašto nam Mileva danas treba
Jer podseća da su mnoge žene nosile nauku na svojim leđima, a da njihove priče nisu ušle u udžbenike. Jer nas uči da talenat može biti tih, a doprinos nevidljiv — dok ne odlučimo da ga vidimo. Jer nas ohrabruje da sumnjamo u mitove i tražimo celovitiju istinu.
Mileva Marić Ajnštajn nije samo fusnota u biografiji „genija“. Ona je putokaz: kako se u svetu koji nije želeo da je vidi — ipak ostaje uspravno, radi, voli i otvara vrata onima koji dolaze posle.
BONUS VIDEO:
Imate komentar?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavi komentar