DAN KAD JE ČOVEK PODIGAO RUKU NA BOGA Veliki petak – tišina koja para dušu

Veliki petak je najtiši i najteži dan u hrišćanskom kalendaru. Dan kada zvona ćute, kada nema liturgije, kada se ne služi pričešće – jer je to dan stradanja Isusa Hrista. Dan kada se svet suočava sa sopstvenom tišinom i seća trenutka kada je čovek podigao ruku na Boga.

Shutterstock

To nije običan petak. To je dan presude, nošenja krsta, Golgote i smrti na krstu. Dan kada, iako sve izgleda kao kraj, vera govori da je to zapravo početak. Jer u toj tišini, bez reči i utehe, ljubav govori najglasnije.

U pravoslavnim hramovima čitaju se stradalna Jevanđelja, a uveče se iznosi Plaštanica – simbol Hristovog tela. Vernici joj prilaze u tišini, ljube je i prolaze ispod nje, noseći u sebi poniznost, bol, ali i veru. U narodu se veruje da tog dana sve staje – ni ptica ne peva, ni vetar ne duva, kao da i priroda ćuti pred stradanjem.

Shutterstock

Veliki petak je i dan najstrožeg posta. Mnogi ne jedu i ne piju do večeri, a dan prolazi bez muzike, bez smeha, bez buke. U crkvama se ne pale sveće za zdravlje, već za pokoj duša, jer je ovo dan koji podseća na smrt, ali i na smisao žrtve.

Ipak, upravo na ovaj dan farbaju se uskršnja jaja. Prvo jaje, crveno, zove se čuvarkuća i čuva se tokom cele godine kao simbol zaštite doma. U nekim krajevima boji se u tišini, pre izlaska sunca, kao molitva bez reči.

Shutterstock

Veliki petak nije samo tuga. On je ogledalo čoveka – trenutak kada se pitamo gde smo kada je najteže, da li ćutimo pred nepravdom ili je prepoznajemo. To je dan kada se ne traže odgovori, već se oseća.

I dok stojimo u tišini pred Plaštanicom, svako nosi svoju molitvu. Za oproštaj, za mir, za snagu da budemo bolji. Jer Veliki petak nije kraj – on je put. Put kroz tamu koji vodi ka svetlosti.

Zato danas ne govorimo mnogo. Danas osećamo. I verujemo.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)