KADA SE DUŠA UMORI, NI KIČMA VIŠE NE NOSI ČOVEKA Kako izgleda kad najjači popuste

Kažu – jak si. Izdržljiv. Čvrst kao panj, da te ništa ne može slomiti. Kažu – vidi je, sve postiže, sve može, sve drži. Kažu, kažu… A niko ne pita gde ide sav taj teret kad prestaneš da ga nosiš. Gde se odlože ta neisplakana jutra i neizgovorene psovke koje zadržiš u grlu da ne bi zvučao slab. Gde se parkira tuga kad joj zavežeš ruke i kažeš: „Ne danas. Danas moram da funkcionišem.“

Privatna arhiva/foto:Zvonimir Pleskonjić

Pa pukneš. Ne teatralno. Ne pred svetom, jer jaki ljudi se ne raspadaju tako. Raspad se kod nas desi tiho, u najtvrđim kostima. Zalegneš jedno veče kao čovek, probudiš se sutradan kao kamen. Bol u leđima kao da te presekao sam život. Doktor kaže – išijas, stres, spazam. Daju ti lekove, injekciju, savet: „odmor“. Ironično, zar ne? Odmori se – pa ko će za to vreme nositi svet?

Sedneš u tišini, pa shvatiš da sve te tablete možda utišaju mišić, ali ćute pred dušom koja vrišti. Telo je samo plakat na kome duša ispisuje poruke kad više ne zna kako da te probudi. I ništa, baš ništa ne pomaže dok ne pogledaš gore, dole, u sebe – svejedno gde, bitno je da pogledaš – i priznaš: „Ne mogu više sama.“

Molitva. Ne ona naučena, izgovorena na brzinu da se ne zaboravi običaj. Ne, ona druga. Ona kada ti glas zadrhti jer prvi put posle dugo vremena govori istinu. „Pomozi mi. Dosta sam se pravila hrabra.“ To je molitva duše. Ne doterana. Ne fina. Ne dostojanstvena. Ona koja izlazi iz napukle tišine kao para iz ekspres lonca.

Unsplash.com

Kada duša padne na kolena, telo je samo prati. I nije sramota. Znaš šta je sramota? Verovati da si svemoguć. Da se sve mora stisnutim zubima, da je slabost poraz. A zapravo, najhrabrije je sesti, staviti ruke na srce i reći: „Boli me.“ Ponekad se i najjači umore glumeći da nisu umorni.

I onda – čudo. Ne ono holivudsko. Čudo u obliku daha. Jednog lakšeg daha nego juče. Malkice manje ukočen vrat. Pogleda koji nije mutan od misli. Polako, kao kad zora grebe mrak, vraćaš se. Pravi ti.

Unsplash.com

Spazam popusti, ali ne zato što su Mydocalm i Lexilium čarobni, nego zato što si prvi put nakon dužeg vremena pustila da te neko, makar i Bog, makar i ti sama, čuje.

Šta sam naučila? Da duša kad pukne, ne rasipa se – nego se preslaže. Da nije kraj kad zaboli, nego početak nečeg tačnijeg. Da lekovi leče mišić, ali molitva leči smisao. I da se jakost ne meri po tome koliko tereta izdržiš, nego koliko puta digneš sebe iz sopstvenog pepela i kažeš:

„E sad dišem. Polako, ali dišem.“ Jer nekad, to „polako“ je najveći luksuz koji jedna žena može sebi da priušti.

Ostanite zdravi i srećni,

Vaša Milica

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)