ASTROLOG SANDRA RISTIĆ - ZAŠTO DO 15. APRILA Pročitamo poruku tri puta i opet nismo sigurni šta je osoba htela da kaže

Otvorimo poruku, pročitamo je jednom, pa još jednom… i onda je prosledimo prijateljima ili kolegama i pitamo da li smo mi to dobro razumeli. U ovom periodu je odlično da poslovne mejlove pročitate sa kolegom, da vam neka bitna informacija ne bi promakla.

Sedimo, gledamo u ekran i pokušavamo da shvatimo ton. Da li je ovo bilo hladno? Da li je ovo bila šala? Da li smo nešto propustili?

I negde u stomaku se javi onaj mali nemir. Nije velika drama. Samo… ne znamo tačno šta da mislimo.

I onda krenemo da tumačimo.

Foto: Danica Đokić

„Možda je ljut/ljuta.“
„Možda sam ja nešto pogrešno rekla.“
„Možda samo umišljam.“

I tako jedna obična poruka postane ceo mali film u našoj glavi. Kratko i jasno: umorimo se od razmišljanja. Kada reči ne nose jasnoću, počnemo da tražimo značenje između redova.

U poslednje vreme često čujem od ljudi da imaju osećaj da uvek nešto pogrešno razuju. Kao da ljudi pričaju jedno, a vi čujete drugo. Očas posla dođe do nesporazuma. Dve osobe pričaju, ali ne razumeju se. Dok je Merkur u Ribama taj osećaj se može aktivirati.

U poslednje vreme poruke kasne. Odgovori su nejasni. Ljudi zaborave šta su rekli. Ili kažu nešto, pa posle promene priču. I onda dobijem ono pitanje koje svi nekad izgovorimo naglas: Dobro, šta je ovde istina? I to pitanje nije ni malo naivno.

Jer kada komunikacija krene da klizi, mi gubimo osećaj sigurnosti. Kao da stojimo na terenu koji nije baš stabilan. Neko kaže jedno, mi osetimo drugo. I tu nastaje dilema: kome da verujemo?

Foto: Danica Đokić

Rečima ili osećaju?

Kada neko kaže da je sve okej, ali nama nedeluje tako.Sedimo sa prijateljem, partnerom, kolegom… i slušamo šta govori. Rečenice su tu. Sve zvuči normalno. Ali nešto škripi. Pogled nije isti. Energija nije ista. Pauze između reči traju malo duže nego inače.

I tu dolazi onaj unutrašnji komentar, onako tiho, ali vrlo jasan: Nešto ovde ne štima. I sad… šta radimo sa tim unutrašnjim glasom? Većina nas pokuša da racionalizuje, pa odmah počinjemo da analiziramo reči, osećaj osobe i njen pogled.

Ukoliko je pisana komunikacija to dođe još gore jer ne vidimo ekspresiju lica osobe. Dok razmišljamo lako se odvojimo od sebe. Ne skroz. Samo toliko da više ne verujemo svom prvom osećaju. I tu počinje konfuzija.

Nije problem što ne razumemo druge, nego što ne slušamo sebe. Ovo je deo koji ljudi ne vole da čuju, ali kada ga čuju nešto ih umiri.

Nije stvar u tome da su svi oko nas nejasni. Nije ni u tome da mi ne znamo da čitamo ljude. Stvar je u tome da pokušavamo da damo više prostora tuđim rečima nego svom osećaju.

Foto: Marija Milovanović

A kada to radimo, izgubimo jasnoću. I onda krenemo da analiziramo. Poruke, ton, tačke, zareze… čak i onaj „seen“. Da, i to obavezno. I onda nastane ona čuvena scena, kao sa kafe:

„Video je poruku pre 2 sata i ništa nije odgovorio. Šta misliš, šta to znači?“. I onda kreće analiza kao da rešavamo državni problem. A zapravo… možda je samo zaboravio. Ili nije. 

I tu dolazimo do onoga što nas najviše muči: što želimo da protumačimo tuđe osećaje. Jedna rečenica menja način na koji slušamo. Ako već postoji razlika između onoga što čujemo i onoga što osećamo, to znači da telo već ima informaciju.

Ne mora da znači da znamo celu priču. Ali znamo kako nam je u tom trenutku. I to je dovoljno da se ne izgubimo. To ne znači da donosimo zaključke o drugima. Znači da ostajemo uz sebe.

I da priznamo šta nam nije jasno. To je to. Bez drame. Bez dodatnih priča. Samo jasno priznanje sebi. Kad komunikacija postane maglovita, odnos prema sebi postaje važniji nego ikad.

U periodima kada su informacije zbrkane, kada svi pričaju, a malo ko stvarno kaže, najviše znači to da imamo gde da se vratimo.

Shutterstock

A to mesto smo mi. Naš osećaj. Naša intuicija.

Ne kao nešto „mistično“, nego kao vrlo konkretna stvar: Kako nam je u telu dok slušamo nekoga? Da li smo mirni ili zategnuti? Da li imamo jasnoću ili dodatna pitanja? To su male stvari, ali prave veliku razliku. Jer kada to počnemo da primećujemo, više ne zavisimo toliko od toga da li je druga osoba bila precizna.

Imamo svoj kompas. Samo nam treba da neko prevede šta se dešava. Ovo je rečenica koju sam čula više puta nego što mogu da prebrojim. I iskreno, razumem je.

Kada se stvari nagomilaju, kada ima puno informacija, a malo jasnoće, prirodno je da želimo da nas neko pogleda i podrži. Samo da nas zagrli.

Ne da odluči umesto nas. Nego da nam pomogne da se vratimo sebi. Potrebno nam je samo da je neko tu, malo podrške kada nastane zavrzlama. To uliva mir. Nekada je samo potrebno da nas jedna reč prijatelja vrati u naš kompas. 

Na kraju dana, komunikacija nije samo ono što je izgovoreno.

Ostaje pitanje koje možemo svi sebi da postavimo:

Kada sledeći put pročitamo poruku i ne budemo sigurni šta znači: da li ćemo odmah krenuti da je analiziramo ili ćemo stati na sekund i pitati sebe:

Kako mi ovo zvuči? Kako mi ovo leži?

Ne moramo imati sve odgovore.

Ne moramo ni da rešimo svaku situaciju odmah.

Ali možemo da ostanemo uz sebe dok prolazimo kroz nju. To pravi razliku. I daje onu vrstu sigurnosti koju ne dobijamo spolja. Nego iznutra.

I možda baš tu, u toj maloj pauzi pre nego što odgovorimo, počinje jasnija komunikacija. Sa drugima. Ali prvo sa sobom.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)