IZAZOVI U ODRASTANJU DECE Pritisak okruženja i uticaj društvenih mreža sve veći

Pedagog Snežana Golić govorila je u emisiji „Žena za sva vremena“ na televiziji K1 o izazovima sa kojima se deca danas suočavaju tokom odrastanja, ističući značaj podrške roditelja i razvoja kritičkog mišljenja.

K1 televizija

Govoreći o pritisku okruženja, naglašava da je uticaj vršnjaka često manje problematičan nego što se misli, ali da je ključ u načinu na koji se deca uče da razmišljaju i izražavaju svoje stavove. “Uticaj vršnjaka je mnogo benigniji. Dete bi trebalo da razvije kritičko mišljenje, da ima pravo da misli, da iznosi svoje mišljenje, da greši, da priča, da se ne boji da će ga neko u kući jako izgrditi, ismevati, podsmevati. Kada iznose svoje mišljenje, koje je nama često u tom trenutku nedoraslo, što je normalno, znamo da pogrešimo u datom trenutku pa burno da reagujemo, da ih jako osudimo, da se jako uplašimo i da strah od kritičkog mišljenja i strah od greške ubijemo odmah na izvoru. Toga se treba čuvati. Smireni razgovori sa decom.

Da ih saslušamo, a ne odmah da savetujemo. Deca i roditelji nekada nemaju otvoren odnos, pa mi često krivimo roditelje da su bili kruti, ali imamo i drugu varijantu da nas štite, nekada nam i ne govore jer ćemo se sekirati, nervirati, otrčati u školu, napraviti haos, da ćemo da ih branimo na način na koji je njima jako intenzivan. Polako i strpljivo sa decom. Kada se kritičko mišljenje razvije, onda se radi na tome kako reći „ne“. Da ne uvrediš sagovornika, ili na kraju da ga uvrediš, ali da ostaneš dosledan. Tu moramo prvo da krenemo od sebe, kako reagujemo mi kada dođu gosti koji nam ne odgovaraju. Mi ne znamo da kažemo ne, a onda očekujemo od dece da to urade“, objašnjava pedagog.

Posebno ističe da je uticaj društvenih mreža danas jedan od najvećih izazova.

K1 televizija

“Rizik u koji te uvedu vršnjaci dosta dobro može da se reši. Dok uticaj društvenih mreža, pogotovo danas, jeste mnogo ozbiljniji problem. Dete se najveći deo svog života druži sa mnogo starijima od sebe, mnogo opasnijima od sebe. Gotovo sigurno nema odgovor. Ranije niste mogli sa 15 godina da sedite sa devojkama od 23. U džepu je problem za koji mi kao struka tražimo rešenje. Nadamo se najboljem, ali je dosta jak“, kazala je.

Govoreći o izgradnji samopouzdanja kod dece, Golić naglašava važnost razumevanja i prihvatanja deteta.

“Moramo da im objasnimo, kroz igru možda najbolje, šta je emotivna ucena. ‘Neću te pozvati na rođendan ako ne uradiš kako ja kažem’ ili ‘Bićeš izopštena iz društva ako ne uradiš šta ja kažem’. Pomogne im kada priča neko iz trećeg lica. Prosto da prepoznaju da smo svi različiti, da se dobro uparimo i da ne moraju da nas svi vole. Razgovori tog tipa mogu da pomognu da dete bude ono što jeste. Ali sada imamo često problem da roditelj nije zadovoljan onim što njegovo dete zapravo jeste. Roditelj lider nije zadovoljan ako njegovo dete nema te ambicije i tu se oni već raziđu, dete izgubi samopouzdanje. Dete koje ima samopouzdanje je dete koje je prihvaćeno onako kako jeste“, objasnila je i dodaje da je uticaj modela najjači.

“Decu ne vaspitavamo samo onog trenutka kada smo svesni da ih vaspitavamo. Oni nas gledaju kroz svaki naš telefonski razgovor, odnos sa prijateljima, porodicom, naše ponašanje na poslu. Često vidimo kako roditelji vrlo ponizno razgovaraju sa šefom, a onda decu uče kako treba da imaju samopouzdanje i da jasno iznesu svoj stav. Nije samo vaspitanje, nije samo karakter ili model, već je kombinovano do neke mere, a onda ostaje da mi shvatimo da neće biti sve savršeno, neće biti kako smo zamišljali, da ostavimo prostora da „diše“ ta druga osoba u celoj priči“, dodaje.

Psiholog ističe da deca od malih nogu vrlo jasno prepoznaju autoritet u porodici.

“Stil koji žive roditelji deci vrlo brzo postane jasan. Sa tri, četiri godine znaju ko je slaba karika i kod koga idu za šta. Sa svakim grade nešto tako. Oni tako mali već grade različite odnose i nepogrešivo znaju ko je autoritet. Onda onaj ko nema autoritet pribegava tim metodama koje su grube, štetne, omalovažavaju, ali to ne pali, posebno ne kod današnje generacije. Nekada je strah, strahopoštovanje, a nekada je i prevelika ljubav obavijena strahom — ima raznih kombinacija. Oni imaju detektore za nas, a mi to nećemo da poverujemo i uvek mi njih popravljamo“, objasnila je.

Govoreći o konceptu takozvanog „nežnog roditeljstva“, sagovornica upozorava na moguće pogrešne interpretacije i posledice takvog pristupa.

“Roditelj koji ima dovoljno integriteta i identiteta roditelja, jer onaj koji ima sve to izgrađeno neće dozvoliti da je detetovo mišljenje iznad njegovog. Osetiće nelagodu da to zaustavi. Taj stil je još opasniji od onog tradicionalnog protiv kog smo se borili. Palica je tada bila kod tate, a sada je kod deteta, ali svakako imamo jednu palicu kojom neko „tuče“ ostale, verbalno, čak i fizički. Vrlo brzo dođe do toga da deca tuku roditelje. Naša prava su ograničena tuđim pravima. Čim dete krene da ugrožava druge, izlazi iz okvira koje roditelji mogu da podrže, nastavnici, predavači. Tu roditelji vide svoje dete i 20 nekih ostalih u grupi i naprave ozbiljan problem, jer je ono za njih na vrhu, a detetu ostaje samo da silazi kroz život. To je velika greška. Dete nema šta da osvaja, sve su mu dali, obezbedili. Tu je negde potencijalno strah od tuge, jer Instagram psihologija ne poštuje tugu kao emociju i roditelji tog tipa stalno sprečavaju tugu svog deteta. Dete bi trebalo da dobije malu dozu tuge, kao vakcinu. Da uči toleranciju na frustraciju i da sutra, kada dobije ozbiljnije količine tuge, koju će svako od nas morati kroz život da podnese, ima razvijenu toleranciju na frustraciju. Ako se taj prirodni proces poremeti, ide se u drugu krajnost, između ostalog tu su i mentalne bolesti koje su baš u porastu kod dece“, dodaje.

BONUS VIDEO:

Ostavite komentar

Komentari

Pročitaj komentare (0)